LOV NA VEŠTICE U SRCU ŠUMADIJE: Strahovit ZLOČIN u podnožju Rudnika nije zaboravljen ni posle DVA VEKA!

Gotovo dva veka pojedini žitelji podrudničkih sela pale sveće na grobu nepoznate žene i njene ćerkice. Nije im u srodstvu, ne znaju joj čestito ni ime, a kamoli odakle je došla, ali način na koji je stradala i strašan greh koji su počinili njihovi preci, ne da im mira. Davnašnji zločin nije zaboravljen, a strah od posledica, očigledno, nije ih napustio do današnjih dana.

O čemu je reč, dovoljno govore teške reči urezane na crnom mermeru, na grobu pokraj guste šume, na rubu atara Donje Vrbave, u zaseoku Dumača: "Ovde je na svirep način ubijena žena po imenu Ševa i njena petogodišnja ćerka. Pod glogovim kocem skončaše poslednji dan, kao dokaz velike zablude tadašnjeg vremena."

Pored urezanih slova nazire se još samo ruža i krst. Imena dželata niko ne pominje, a i ne mora. Kuće počinioca odavno su zatrvene, pretvorene u korov i strnjiku. Strepe još samo potomci onih koji su znali šta se sprema, ali nisu ništa preduzeli da se to spreči.

Zahvaljivala pesmom

Priča iz davnina nas vodi u predustaničku Srbiju, s kraja 18. i početka 19. veka. Predanje kaže da je Ševa bila mlada i lepa žena, ali uboga sirotinja. Osim ćerkice, stare oko pet-šest godina, i predivnog glasa, nije imala ništa. Išla je od sela do sela, prosila za parče proje ili šaku hrane i svakom zahvaljivala pesmom bez obzira na to da li bi joj nešto udelio ili ne. Stoga su je i prozvali Ševa, ne znajući joj pravo ime, ali ni odakle je došla.

I ko zna dokle bi se mučena žena ovako borila za život da se sudbina nije poigrala i još teže je unesrećila. Epidemije i zaraze su bile česte u to doba, a jedna je izbila i u selu Vrbava gotovo istovremeno kada se u njoj pojavila i majka s detetom. Kako su najčešće žrtve bolesti bili najmlađi i kako se pročulo da je, navodno, i u drugim selima zabeležen pomor dece gde god bi ona prolazila, brzo se došlo do zaključka: "Ševa je veštica koja ubija svojim urokljivim očima, a dokaz za to je što je njeno dete pošteđeno, odnosno samo se ono nije razbolelo?!" Dovoljan razlog da se žena proglasi vampirušom i vešticom, te da joj se presudi po kratkom postupku.

Toga dana osvanuo je praznik, crveno slovo, a u susednom selu Svračkovci organizovane su litije. S obzirom na to da su ljudi obično darežljiviji prema prosjacima u crkvenoj porti, nije čudno što se tamo zatekla i Ševa s devojčicom. Međutim, prilikom povratka u Vrbavu, usred šume, sačekala ju je seoska straža. Bez objašnjenja, nasrnuli su na nesrećnice, proboli ih glogovim kocem i na istom mestu zakopali da bi potom kolac spalili. Uvereni da su učinili dobro delo i da će im od tog trenutka sve krenuti nabolje, dželati su se razišli u miru. Samo što mira nije bilo.

Uprkos prinetoj žrtvi, smrt je još silovitije nastavila da hara selima u Takovu i podnožju Rudnika. Najpre su počele da se zatiru kuće onih koji su u zločinu učestvovali. Braća blizanci, Miloje i Blagoje, prvi su platili danak. Do tada bliski i nerazdvojni, posle prolivene nevine krvi, propili su se i zakrvili. Pričalo se da se nisu očima mogli gledati, najposle su se ispred kuće i pobili. Sevnuli su noževi i međusobno su se preklali. Onako zagrljene, jedva su ih mrtve razdvojili, a upravo su njih dvojica držala dete dok su ga kocem probijali.

Zatrvene čitave porodice

Njihov komšija i glavni presuditelj, nekakav Ostoja Oroz, prošao je još gore. Uoči Ilindana iste godine iz vedra neba ošinuo ga je grom i sagoreo do kostiju. Pričali su ljudi da su ga poznali po kondurama od svinjske kože, sve drugo se pretvorilo u ugarak. Jesen nisu dočela ni ostali učesnici ove stravične odmazde. Jednog prebi stablo dok je obarao grane u gori, dok je poslednji sam uzeo konopac i obesio se, ne mogavši da dočeka šta će ga snaći.

Reklo bi se, šta su tražili, to su i dobili, ali da je barem ostalo na njima. Ali nije. Za samo nekoliko godina ugasile su se i njihove familije. Deca su im se rađala, ali i brzo umirala. Ako bi koje i preteklo, brzo bi se s razumom rastavilo. Tako danas, tako sutra, jedna po jedna porodica je nestajala, ognjišta su opustela, a kuće se zatravile. Danas od njih nije ostao ni temelj.

Da Ševa nije bila veštica, nego sirotica koja je prošnjom hranila dete i sebe, te da su počinili ogroman greh, brzo se shvatilo. Za nesrećnicom se raspitivala i njena rodbina, stigli su i do ovog mesta, gde su saznali šta se dogodilo. Kažu da su joj oni podigli skromni kameni beleg nad grobom u šumi, koji se danas jedva primećuje. Onaj drugi, mermerni, podigao je meštanin iz susednog sela pre svega desetak godina. Niko ga nije pitao zašto to čini, niti je bilo potrebe. Kao što niko ne pita ni one što svake godine, na Zadušnice, prvo dođu ovde da upale sveće, a tek potom odu na groblje, svojima.

U selu pominju da se o hladnim sutonima, iz šume, i danas ponekad može čuti jeziv vrisak majke, koja doziva dete po imenu, i dečji ropac dok pokušava ručicom da dograbi majčine skute. Neko će reći da je to uobrazilja i praznoverica, ali će svako, bez izuzetka, na ovom mestu zastati i pomoliti se za spas nevinih duša. Jer greh je veliki i bogzna dokle dopire kazna božja. A nevina krv žene i deteta i danas nas opominje i ne da nam da zaboravimo.

Bonus video: