TURIZMOM SRUŠIO LAŽI O SRBIMA: Misija Izraelca Džoela Simhonija

Foto: ST/V. LUKIĆ

Krv nije voda: Džoel na Trgu republike

- Svi su oduševljeni lepotama Srbije, gostoljubim domaćinima kao i činjenicom da mogu slobodno da se kreću ulicama bez prekih pogleda s kojima se sreću na ulicama Pariza i drugih evropskih gradova - kaže Džoel koji ima želju da ljudima na zapadu pokaže da je Srbija potpuno drugačija od slike koju su poslednjih decenija o njoj napravile propaganda i mediji.

Za to ima i lične razloge - u njegovim venama teče i srpska krv.

- Moj otac Jovan Krstić rođen je u Beškoj, u Vojvodini. Završio je Vojnu akademiju, oženio se i dobio ćerku. Drugi svetski rat ga je zatekao na severu Afrike gde se kao vojni pilot na osnovu sporazuma kralja Petra II Karađorđevića i Vinstona Čerčila priključio britanskim avijatičarima u borbi protiv nacista. Bio je smešten u Amanu, pa je vikendom odlazio u obližnji Jerusalim, a potom i u Tel Aviv koji je u to vreme bio pod britanskim patronatom - započinje priču o svom poreklu Džoel.

Jedne večeri čuo je vojnike u britanskoj uniformi kako međusobno pričaju srpski. Matrnji jezik mu je zaglicao uši, prišao im je i predstavio se. Ispostavilo se da su u pitanju Jevreji rođeni u Srbiji s kojima se brzo sprijateljio. Po završetku Drugog svetskog rata kao pripadnik kraljeve vojske Jovan Krstić nije mogao da se vrati u domovinu, supruga je odbila da mu se pridruži pa su se razveli.

Foto: ST/V. LUKIĆ

Borba protiv propagande: U svojoj agenciji

Sudbina je htela da mu se prijatelji Izraelci jave baš u trenutku dok je u italijanskoj bazi razmišljao u kom delu sveta da započne novi život. Na njihov nagovor preselio se u Tel Aviv. Jedne večeri u kući prijatelja upoznao je lepu Jevrejku Deboru Simhoni.

- Moja majka odrasla je bogatoj i uticajnoj porodici. Kao devojka bila je bolesna od tuberkoloze i jedva je preživela. Tri godine se lečila u švajcarskom Davosu odakle se vratila živa, ali sa trećinom funkcionalnih pluća. Tokom boravka u Švajcarskoj studirala je umetnost i bila je prva žena koja otvorila privatnu galeriju u Haifi - ispričao je Džoel.

Planula je ljubav, Debora je ostala u drugom stanju sa Jovanom. Ona je imala 45, a on deset godina više. Bez obzira na zabrinutost porodice zbog njenog narušenog zdravlja odlučila je da rodi dete po svaku cenu.

- Rođen sam u novembru 1958. kao sin Jevrejke i pravoslavnog Srbina. Majčina porodica je bez problema prihvatila zeta koji se zbog ljubavi preselio u Haifu. Rastao sam kao Jevrejin s majčinim prezimenom, ocu sam se obraćao sa gospodine i nikada mi nije palo na pamet da ga pitam za njegov prethodni život. On je, od 1967. kad mu je dozvoljen ulazak u zemlju, odlazio u Srbiju na dva-tri meseca da vidi porodicu i ćerku. O tom delu svog života nikad nije pričao, a ja sam decenijama živeo u uverenju da me sestra Nevena ne voli i da je baš briga što ima brata u Izraelu.

Početkom devedesetih još jedan sudbinski susret promenio je ovog puta život Džoelu Simhoniju. Kao vojnik učestvovao je u operaciji izraelske vojske kad je, poput oca, upoznao Jevrejina poreklom iz Srbije koji je insistirao da dođe i upozna zemlju svog oca.
 - Ništa nisam znao o Srbiji, ni reč srpskog, jer moj otac nije želeo da govori o tom delu svog života kako me ne bi zbunjivao. U našoj kući se govorilo isključivo engleski iako su moji roditelji tečno pričali više jezika. Sećam se bila je 1994. kada sam prelimio i sa ocem, koji je u tom trenutku imao 91. godinu, prvi put došao u Srbiju.

Foto: ST/V. LUKIĆ

Kancelarija prepuna srpskih suvenira

Dočekala ga je sumorna slika, jedini hotel koji je iole radio bio je Interkontinental. Tu u lobiju prvi put se sreo sa sestrom Nevenom.
- Sećam se da sam bio šokiran koliko ličimo. Susret je bio emotivan i tada sam prvi put video svog oca da plače. Nakon što sam njega smestio u sobu otišao sam sa sestrom u njen stan. Kad sam kročio u dom moje sestre dočekalo me je novo iznenađenje. Bio je prepun stvari, knjiga i raznih figurica koje je moj otac godinama iz naše kuće u Haifi donosio ćerki u Beograd. Posle dve flaše popijenog vinjaka i višesatnog razgovora shvatio sam da je otac bio taj koji nas je na neki način razdvojio. Sve probleme smo izgladili i ostali smo izuzetno vezani sve do njene smrti - priča sa tugom u glasu Simhoni.

Novi šok dočekao ga je kad je sa ocem otišao u Bešku.

- Meštani su se prema mom ocu odnosili sa velikim poštovanjem. Tada sam saznao da je on godinama materijalno pomagao meštanima. Ako je nekome trebao traktor moj otac bi kupio. Bio je to deo njegovog života o kome ništa nisam znao.

Toplina ljudi, gostoprimstvo i želja da s njim podele ono malo što su imali snažno je uticalo na Džoela. Koristio je svaku priliku da dođe u Srbiju i upozna zemlju svojih predaka. Preduzmiljiv po prirodi 2014. je otvorio turističku agenciju u srcu Beograda, a dve godine kasnije počeo da dovodi izraelske turiste.

- U saradnji sa najvećim izraelskim tur operaterima dovodimo nekoliko vrsta gostiju - obične turiste, lekare, opštinare... Mi smo dva vrlo slična naroda, mnogo smo propatili u prošlosti i dobro se razumemo iako govorimo različitim jezicima. Zato se moji sunarodnici dobro osećaju u Srbiji. Izraelci su široke ruke i svaki turista tokom posete Srbiji potroši između 500 i 1.000 evra. Ta cifra je i mnogo veća ukoliko idu u šoping u tržne centre ili u kazino. Osim Beograda obavezno posećujemo Novi Sad, Aranđelovac, Topolu, Golubac... Radimo i tematske dolaske kao što je obilazak izraelski lekara srpskim bolnicama. Srbija ima veliki turistički potencijal, prirodno bogastvo, bogatu istoriju... Potrebno je samo malo razumevanja i ulaganja pa da Srbija zablista punim sjajem - zaključuje Džoel Simhoni.