Kampanja "I ja sam donor"! Cilj je spasiti život

Foto: pixabay.com

Ilustracija

Kada ljudi pomisle na transplantaciju, nekako uvek misle samo na tim koji se nalazi u operacionoj sali prilikom same operacije, kaže dr Svetozar putnik, direktor klinike za kardiohirurgiju KCS.

"Nikada niko ne pomisli na ljude koji su zaslužni što je do tog trenutka uopšte došlo. A reč je o komplikovanom procesu u kome učestvuje stotinak ljudi.

Prvi koji pokreću ceo proces doniranja organa su oni lekari koji, nakon uspostavljanja moždane smrti pacijenta, pričaju sa porodicom potencijalnog donora.

Nakon toga, kada porodica da pristanak da se organi pacijenta doniraju, na red stupaju drugi timovi. Tu je poseban tim za eksplantaciju srca, poseban tim za eksplantaciju jetre, a poseban za eksplantaciju bubrega. Svaki od tih timova ima oko 10 do 15 profesionalaca koji vode računa o tome da dragoceni organ bude tretiran na najbolji mogući način i da dođe do svog primaoca.

Dok oni rade eksplantaciju organa, drugi tim radi na pronalasku najboljeg primaoca - tu govorimo o centru za transfuziju, gde se nalazi lista pacijenata koji čekaju na transplantaciju. Ko će biti primalac ne određuje samo krvna grupa, već je neophodno podudaranje i mnogih drugih faktora.

Nakon što se pronađu najbolji primaoci, te informacije se šalju novim timovima koji će uraditi pripremu svih tih pacijenata za moguću transplantaciju. Za svaki organ se obično zove nekoliko ljudi, jer i pored svih provera, finalnu odluku o tome ko dobija organ donosi konzilijum lekara. Ta priprema je ista kao kad se pacijent sprema za operaciju. Pacijent prolazi sve analize i sve što je neophodno, kako se ne bi gubilo na vremenu.

Kada konzilijum donese odluku, na red dolaze novi timovi lekara - ovaj put za transplantaciju jetre, bubrega i srca. To su opet timovi od po 10-15 ljudi.

Posle same transplantacije, o pacijentima brine grupa lekara i medicinskih tehničara, kako ne bi došlo do odbacivanja organa.

Transplantacija, dakle, nije ni u jednom koraku jednostavna - za svaku je potrebno oko 100 ljudi koji svakodnevno rade za dobrobit bolesnika kojima je transplantacija jedini lek.

I pored kompleksnosti celog procesa, ne može se sve svesti samo na neophodne procedure. Ipak smo svi mi ljudi i preživljavamo svaki trenutak kroz koji prolaze naši pacijenti u toj teškoj borbi za život.

Svaka operacija je za nas kao prva, jer je svaki slučaj poseban i jedinstven. I kod prve, ali i kod poslednje urađene transplantacije, mi dajemo i više od svog maksimuma, jer nam je svaki život koji pokušavamo da spasimo podjednako važan. Svaka uspešna operacija donosi još veću veru u funkcionisanje celokupnog procesa i daje nam snagu da to iznova radimo svaki dan.

Foto: Promo

Mnogi me pitaju da li je teško i kakav je osećaj spasiti život. Prilikom svake operacije ja osećam neverovatan pritisak i veliku dužnost, jer mislim na one ljude koji su pristali, u nedvosmisleno najtežem trenutku u svom životu, da doniraju organe svog najmilijeg i tako spasu nečiji život. A s druge strane, imate osobu čiji život bukvalno zavisi od uspešnosti operacije koju vi i vaš tim izvodite.

Postoje i oni koji pitaju - kako živite dalje nakon operacije koja nije uspela? Mogu samo da kažem da, ako pošteno uložite šest godina studiranja, pa pet godina specijalizacije, pa još jedno dve godine subspecijalizacije, pa obavezno usavršavanje u inostranstvu, ako ostajete svake noći u klinici, onda se nakupi u vama dovoljno snage da izađete pred porodicu onoga ko je preminuo i kažete: “Žao mi je, uradio sam sve što sam mogao, ali završilo se loše.” I nakon toga da odete kući, nastavite svoj život normalno, svesni da ste dali sve od sebe.

A svi koji ne veruju u doniranje, jer su vođeni predrasudama i pogrešnim informacijama, trebalo bi samo da vide i upoznaju 49 ljudi koji su u proteklih šest godina, koliko radi Centar za transplantaciju Kliničkog centra Srbije, dobili novo srce i novi život.

To su ljudi kojima je osim zdravlja, data i šansa da se svako jutro bude pored svojih voljenih, da provode vreme sa svojom decom i unučićima. Oni su opet radno produktivni i vode zdrave i srećne živote. Jedan sekund proveden sa njima pokazuje pravu vrednost humanosti doniranja organa".

S verom u Boga i dobe ljude

"Nikada nisam ni pomislio da ću ikada imati tako tešku bolest, niti da će mi zatrebati jedna od najtežih operacija koja može da se dogodi jednom živom biću. Moju bolest je izazvala genetika u kombinaciji sa stresnim poslom. Radio sam kao krupije, a sa majčine strane sam genetski nasledio bolest srca. I majka i tetka su preminule u 48. godini od srca. Ali koji mlad čovek razmišlja o genetskim predispozicijama?", počinje svoju ispovest pacijent Dane Ljubić. 

"Svoj prvi infarkt sam doživeo 21. novembra 2014. godine sa 44 godine, na Aranđelovdan. Drugi se dogodio za manje od godinu dana, tačnije 2. avgusta 2015. godine na Svetog Iliju, a treći na Svetog Nikolu 2016. godine. Prvi infarkt me malo opomenuo da moram da promenim svoj život. Drugi me uplašio. Dok me treći dotukao. Osim tri infarkta, doživeo sam i moždani udar, odmah posle drugog srčanog udara. Imao sam sreću da je bio blag i da mi je samo oštetio vid. Ali posle svega preživljenog, i sa tri ugrađena stenta, meni više nije bilo drugog leka sem transplantacije.

Doktori su mi nudili da mi se ugradi mehanička pumpa, ali ja to nisam hteo. Seo sam sa svojom ženom, koja mi je najveći oslonac u životu i koja je sve sem same transplantacije prošla sa mnom, i dogovorili smo se da moramo da pobedimo sve. Ona je bila moj anđeo. Terala me je da ne odustanem i da istrajem u svemu. I da nije bilo nje ko zna da li bih ja sada i bio živ.

Tokom oktobra 2017. godine sam dospeo na spisak za transplantaciju i za nepunih mesec dana se pojavio donor. Imao sam sreću što se pojavio donor tako brzo, ali tih mesec dana su mi bili najgori ikada. Tu činjenicu da zavisite od drugih, i to na takav način, je osećanje koje ne možete da podelite ni sa kim. Iskreno, ja sam bio skeptičan da transplantacija može da se uradi i u svetu, a kamoli kod nas. Ali sam verovao, i stalno ponavljao ,"Dobiću srce, ne treba pumpa, pojaviće se!“

Foto: Promo

I pojavilo se. Sećam se da sam tih mesec dana živeo sa mobilnim. Gde god krenem to čudo tehnike je moralo da mi bude na dohvat ruke. I kad zazvoni, stalno sam gledao da li piše „Odeljenje transplantacije“. I jedan dan je pisalo. Zvala me doktorka Mina i pitala da li za sat mogu da dođem na odeljenje za transplantaciju jer postoji potencijalni donor. Spustio sam slušalicu i počeo da plačem od sreće. Znao sam da postoji šansa da me vrate, ali da je podjednako moguće i da baš ja dobijem to srce, jer je osim mene bio još samo jedan potencijalni primalac. Ipak sam ja radio kao krupije, i šanse za dobitak su moj posao. Tako da sam bio spreman i da dobijem, ali i da izgubim.

Ono na šta nisam bio spreman jesu misli koje su me morile dok sam čekao odluku hirurga. Obojica smo bili najbolji kandidati, ali se čekala najbitnija odluka u vašem životu, koju ne donosite vi, nego ljudi koji su izgubili nekog najmilijeg i koji treba da odluče da li žele da doniraju njegovo srce i vama pruže šansu da nastavite sa živite sa svojim najmilijima. Sedeo sam i razmišljao o ljudima koje ne poznajem, i koje nikad neću upoznati. I molio sam Boga da su dobri i da će doneti pravu odluku, koja će vama spasiti život.

Jedino što je meni ostalo od starog života jesu ime i prezime. Ja sam zbog odluke dobrih ljudi sada novi čovek i vodim zdrav život. Zato bih voleo da svi shvate da ta odluka za koju je potrebno 10-15 minuta nekom znači život.

Moja borba još uvek nije gotova. Transplantacija je bila uspešna, kao i postoperativni oporavak. Ali tek 5 godina posle operacije ću biti 100 posto siguran da je moje telo prihvatimo srce koje mi je poklonjeno. I nikad neću zaboraviti sve što je neko, meni nepoznat, uradio za mene. Svaki put kad odem u crkvu, upalim sveću za moju ali i njihovu porodicu, i zahvalim se njima i Bogu što su mi omogućili da nastavim svoj život".