NA IVICI Zoran Čalija: Osamsto bosih ljudi bačeno u jame, a Srbija o tome i dalje ćuti

Akademski slikar Zoran Čalija gost je emisije "Na ivici", u razgovoru o duhovnosti, kulturi, sećanju i o tome kojim putem ide umetnost. Povod je njegova izložba "Cvet iz Prebilovaca", postavljena u Konaku kneginje Ljubice, koja je nastala iz oslikanog kamenja donesenog iz tog hercegovačkog sela i koja će, kao putujuća postavka, obići gradove u regionu i Srbiji. Čalija govori o stradanju Prebilovaca, o tome zašto Srbija nema muzej genocida, o veri i intuiciji koje ga vode kroz stvaralaštvo i o položaju
umetnika i kulture u današnjem društvu.

Izložba se zove"Cvet iz Prebilovaca". Odakle ideja i kako je sve počelo?

- Duboko verujem u Boga i često me kroz život neki impulsi, vođenog srcem i duhom, jednostavno povedu u nešto bez previše razmišljanja. Tako je bilo i ovde. Pre pet-šest godina stigao mi je na Fejsbuku poziv za prijateljstvo od čoveka iz Prebilovaca koji živi u  tokholmu, a leto provodi tamo. Poslao mi je toplu poruku, da iako sam poreklom Hercegovac nikada nisam živeo tamo, pa bi voleo da mu budem gost. Želeo sam da odem, ali biti samostalan umetnik znači stalnu borbu za opstanak, pa nikako da se to desi. Onda mi je pre dve godine skromno poslao jedan kamen na kome piše Prebilovci i rekao da bismo bar mogli nešto da naslikamo na njemu, jer ljudi iz Prebilovaca to kamenje nose za uspomenu i za sreću. I ja sam, ne znajući ni sam zašto, dugo ispod ikone držao jedan

kamen iz tog kraja.

Foto: Republika

 

Koliko ste znali o Prebilovcima pre nego što ste se u to upustili?

- Priznajem da su mi Prebilovci bili u glavi samo kao informacija da se tamo desio neki zločin. A onda, kada sam se udubio, to je nešto što ljudski um ne može da zamisli. Četrdeset prve godine ušle su ustaše; muškarci su se povukli misleći da neće dirati žene i decu, ali su oni, na monstruozan način, ušli u školu, silovali učiteljicu pred decom, pa klali i sekli glave deci. Čak je i jedan italijanski general napisao pismo da je ono što je video u Prebilovcima toliko monstruozno da Italija pod hitno treba da se povuče od svake saradnje sa NDH. Izveli su preko osamsto žitelja sela, bose, i odveli do Šurmanačke jame i okolnih jama, pa ih bacili unutra. Na posleratnim suđenjima ustaše su svedočile

kako su bebe nabacivali na bajonet i kundacima udarali decu koja su pokušavala da se zadrže na ivicama pećina.

Te jame su dugo bile zapečaćene. Šta se dešavalo kasnije?

- Jame su do devedesetih godina bile zapečaćene jer je u vreme komunizma postojala ideja da se ti zločini zataškaju zarad nekog novog života, da se gleda unapred, a ne u prošlost; tako je sakrivena grozna istina, a mošti stradalih ostale su zarobljene u tim pećinama. Narod je devedesete otkopao pećine, izvadio kosti i napravio kosturnicu, ali su devedeset druge ili treće ustaše ponovo došle i minirale je. Tako su ti ljudi, bukvalno, dvaput ubijeni. Kada sam sve to prošao, rekao sam prijatelju: pošalji mi sto kamenova, pa ću pozvati kolege umetnike da svako na kamenu ostavi svoju impresiju i da zajedno sa Muzejom genocida napravimo izložbu, da se ta istina čuje. Jer siguran sam da o
Prebilovcima zna možda dva posto ljudi.

Zašto vam je bilo važno da se baš o tome govori?

- Nije ideja da kopamo po prošlosti da bi se mržnja raspirivala, nego da bude čista ljubav, ljubav prema svom rodu; ako smo narod, sama reč dolazi od roda, to su naši preci i naša istorija. A druga, jako bitna stvar jeste da se ne ponovi ono što se već desilo. Još dok sam bio u srednjoj školi, u bolnici sam upoznao nekoliko starijih Jevreja i jedan mi je kroz razgovor rekao: "Znaš, sinko, vi Srbi bolujete od dve teške bolesti, jedna je što brzo zaboravljate dobro, a druga, još teža, što brzo zaboravljate zlo, pa vam se zato zlo i ponavlja." To mi je duboko ostalo u sećanju i upravo iz te pouke došla je i ideja da se
posvetimo tome ko smo i šta smo i da odamo počast stradalima, koje je Srpska pravoslavna crkva proglasila svetim mučenicima prebilovačkim.

Foto: Republika

 

Kako su kolege umetnici pristupili tom kamenju, s obzirom na to da svaki nosi svoju tragediju?

- Kada sam dobio svoj kamen, slikao sam ga dok mi se cela priča vrtela kroz glavu, pa je tako nastala i neka mala Bogorodica. Zanimljivo je da se s kolegama kojima sam dao kamenje uopšte nismo dogovarali o temi; nisam ni dozvoljavao da vide ko šta radi, nego je svako izneo svoj senzibilitet i svoju likovnu poetiku, i to je bitno. Mnogi stariji umetnici su za Prebilovce znali, dok mlađi stvaraoci po pravilu nisu ni znali, ali su posle tog razgovora kamen nosili kao svetinju i donosili ga sa dubokim poštovanjem. Slikarstvo jeste vertikala i neka vrsta molitve, jer je to trenutak kada smo posvećeni samo onome što stvaramo; čulima prikupljamo informacije i sve to, sa svom ljubavlju, pretačemo u
delo.

Odakle vera i duhovnost u vašem radu?

- Ja sam iz komunističke porodice i krstio sam se tek u dvadesetim godinama, kada sam bio dovoljno zreo. Mislim da je kod umetnika reč o saosećanju; upravo zato što čulima prikupljamo informacije, senzibilitet je jako otvoren, pa vas osećanja povuku i idete u tom pravcu. Jednom prilikom mi je prijateljica, koja je prevodila rukopis Justina Popovića, prenela njegovu rečenicu da je srce orao u čoveku, a razum miš; sve ono što radimo iz srca je kao nadletanje sa velike visine, pa se svaka prepreka lako prebrodi, dok nam razumom i kamenčić postane ogromna stena. Zato mogu da kažem da sam ceo svoj život prošao srcem, ne razmišljajući zašto i kako; to je čista, jednostavna emocija. I

ovog puta, od trenutka kada sam upoznao te ljude, nisam ni pomišljao da neće uspeti, nego da mora da uspe.

Foto: Republika

 

Izložba je putujuća. Kuda sve ide?

- Dve godine je prošlo otkad smo krenuli, uz velike teškoće oko organizacije jer sam zamislio da kamenje bude na stalcima, a u pozadini postavka Muzeja genocida. Pre mesec dana smo to konačno završili, i zahvalan sam Ministarstvu kulture što je prepoznalo projekat, kao i Muzeju grada Beograda koji nam je omogućio Konak kneginje Ljubice. Ideja je da izložba ne ostane samo tu: u novembru se seli u istočni deo, početkom januara treba da bude u Trebinju, a krajem januara da se vrati u Srbiju i
obiđe Suboticu, Sombor, Kikindu, Zrenjanin, Novi Sad, ponovo Beograd, u Galeriji 73, i Čačak. Sledeće godine to putovanje bi trebalo da se završi u Vrnjačkoj Banji.

Šta biste želeli da ponese svako ko dođe na izložbu?

- Emocije su vrlo pomešane; ja tu nemam distancu, jer kad ste u nečemu ne možete da sagledate celinu onoga što ste postigli. Potresno jeste, pogotovo zato što izložbu prati tonski zapis u kome se čita svih osamsto i nešto imena Prebilovčana, sa imenom, prezimenom i godinama. Ali mislim da cela izložba ipak šalje impuls ljubavi i nezaborava. Kada pogledate to oslikano kamenje, videćete paune, cveće, zvezde, ikone, zlato; u tome se ogleda ta ljubav. U katalogu je, kao sastavni deo, i mapa koju sam insistirao da uđe, mapa NDH sa brojem ubijene dece i sa stratištima, i to istraživanje nije ni konačno, jer je prekinuto pedesetih godina. Kada vidite tu kartu prekrivenu crvenim tačkama, jasna
je poruka da je, dok se stvarala jedna država, sistematski uništavan jedan narod.

Foto: Republika

 

Zašto, po vama, Srbija nema svoj muzej genocida?

- Mi nemamo muzej genocida; obnavlja se staro Sajmište, koje će opet biti posvećeno ubijenim Jevrejima, a svoj muzej nemamo. A kada pogledate kroz istoriju koliko smo stradali, od Turaka, Bugara, Nemaca, ustaša, Austrougara, nad nama je izvršen i genocid, jer tamo gde nije bilo samo streljanja muškaraca, ubijana su deca, buduće majke, žene, da se ne bismo razmnožavali. Meni je jasno da je taj genocid izvršen; nije mi jasno samo zbog čega se prećutkuje, pa mora da postoji neka tajna. Mislim da smo stradali više nego iko, a nemamo nijedan muzej da to pokažemo svetu. Sasvim slučajno, kroz ovu priču i želju da pomognem prijatelju, došli smo do toga da nikome nije palo na pamet da to treba uraditi, pa iznova i iznova ponavljamo grešku jer ne pamtimo.

Ima li umetnik obavezu da govori o temama od kojih društvo okreće glavu?

- Iskren umetnik to prepoznaje, ali toga je, nažalost, jako malo. I u umetnosti smo preživeli jedan veliki napad, od NATO agresije do svetske globalizacije, i to nije samo kod nas, nego u celoj Evropi. Umetnost se ogoljava i svodi na ništa, jer u novom svetskom poretku ne treba umetnik, ne treba pojedinac, nego masa, pa se dokazuje da je umetnost dostupna svakome, a time se negira talenat. Problem je u tome što taj poredak hoće da izbaci Boga i da sebe postavi na njegovo mesto, pa je borba teška. Gomila naših umetnika se svede na podaništvo kustosima, balansirajući hoće li dobiti popularnost ako obrađuju teme koje odgovaraju tom novom poretku, da bi ih kustosi proglasili za
umetnost. Mi smo dužni da svojoj deci prenesemo duhovnost, znanje i ljubav, da bi mogli da stvaraju lepotom, a ne mržnjom.

Pomerili ste se bili ka pejzažima. Šta je na tom platnu danas?

- Dvadesetak godina sam radio na jednoj tematici inspirisanoj našim uništenim freskama; bilo je apstraktno, ali sa jasnom religioznom asocijacijom. Poslednjih godinu dana sam se namerno malo odmakao od toga i počeo da radim pejzaž, pejzaž bez ljudi, da ne bih zaštitio neku svoju emociju; možda intuitivno osećam potrebu za novim ciklusom. U tim vizantijskim plavim tonovima, u garežu sa spaljenih manastira koji se pomeša sa zlatom, vidi se kontrast života, borba dobra i zla, jer i mi život doživljavamo od dna do vrha. Ako bih danas slikao samo trenutno stanje, postao bih narator, a slikarstvo je potreba da kroz sliku projektujem emociju na posmatrača; ako uzmete previše priče i pokušate da je ilustrujete, nema neposrednosti u stvaralaštvu. Zato sam protiv politizacije umetnosti, koja je krajem prošlog veka postala oružje u rukama politike.

Foto: Republika

 

Šta vas više pogađa, kada neko ne razume vaše delo ili kada ga razume, ali ne želi da prihvati?

- Imao sam zanimljiv slučaj: na jednoj velikoj izložbi prišla mi je žena koja je, ne razumevajući da je reč o apstrakciji, a ne o ikonopisu, rekla da sam satanista, da ne prikazujem lice nego skrnavim ikone. Video sam da je besmisleno objašnjavati, jer je sve pogrešno pročitala. Sa slikarstvom je kao sa sejačem: on seje, pa neko zrno padne na plodno tlo i primi se, a neko padne na beton; ne može svako da shvati, shvatiće onaj kome je dato. Nikada nisam razmišljao o putu koji donosi sigurnost nasuprot unutrašnjem glasu; mislim da u umetnosti nema kompromisa. U vreme ekonomske krize išao sam da krečim zidove, da slikam na rođendanima, šta sve nisam radio, ali mi je slikarstvo ostalo
sveto, jer je ono molitva, i nikada nisam mogao da izdam sebe ni da se prilagođavam trendovima.

Kako se, uz sve to, nosite sa položajem kulture i umetnika danas?

- Budžet za kulturu je godinama toliko simboličan da je to sramno i teško je da bilo šta ispliva, ne samo u slikarstvu nego u svim vrstama umetnosti; bioskopi su se zatvarali, dobrih umetničkih scena je sve manje. Setite se one Čerčilove, kada su hteli da uzmu novac iz ministarstva kulture za odbranu, pa je rekao pa šta onda branimo. Sa druge strane, zemlje u regionu, poput Makedonije, mnogo ulažu u kulturu; drugo je pitanje kako su to uradili, ali su ulagali, jer je novoj državi potrebna kultura da bi postojala, a mi, sa toliko godina tradicije, hendikepirani smo. Nekada su umetnicima dodeljivani ateljei, a ta komisija se zatvorila; nekada je postojalo oslobađanje od poreza za kupovinu umetničkih dela, pa je bilo i kupaca i interakcije, a sada se na sirotu umetničku scenu baci zrnce, pa
se svi otimaju za to i nema ni kvaliteta ni prave konkurencije. Najtužnije je što smo predali
Oktobarski salon stranim kustosima, koji su presecali kako su hteli, i time je likovna scena uništena. A ja verujem u ono staro: sve što se radi srcem i sa merom, to je dobro.

BONUS VIDEO