PUTINOVE REČI LEDE KRV U ŽILAMA! Trideset godina smo pokušavali da sklopimo dogovor sa NATO, ali ta vojna mašinerija nas je uporno ponižavala!

On je svoje obraćanje počeo sa: "Poštovani građani Rusije! Dragi prijatelji!" pa nastavio:

- Danas ponovo smatram neophodnim da se vratim na tragične događaje koji se dešavaju u Donbasu i na ključna pitanja obezbeđenja bezbednosti same Rusije.

- Dozvolite mi da počnem sa onim što sam rekao u svom obraćanju od 21. februara ove godine. Govorimo o onome što nas posebno brine i uznemirava, o onim fundamentalnim pretnjama koje iz godine u godinu, korak po korak, grubo i bez ceremonije stvaraju neodgovorni političari Zapada u odnosu na našu zemlju. Mislim na širenje NATO bloka na istok, približavanje njegove vojne infrastrukture ruskim granicama.

- Poznato je da smo 30 godina istrajno i strpljivo pokušavali da postignemo dogovor sa vodećim zemljama NATO-a o principima jednake i nedeljive bezbednosti u Evropi. Kao odgovor na naše predloge, stalno smo se suočavali ili sa ciničnim obmanama i lažima, ili sa pokušajima pritisaka i ucena, dok se Severnoatlantska alijansa, u međuvremenu, uprkos svim našim protestima i zabrinutostima, stalno širi. Vojna mašina se kreće i, ponavljam, približava se našim granicama.

- Zašto se sve ovo dešava? Otkud ovaj drski način govora sa pozicije sopstvene isključivosti, nepogrešivosti i svedozvoljenosti? Otkud prezir, prezir odnos prema našim interesima i apsolutno legitimnim zahtevima?

Foto: youtube.com/printscreen

 

- Odgovor je jasan, sve je jasno i očigledno. Sovjetski Savez je krajem 80-ih godina prošlog veka oslabio, a zatim potpuno raspao. Čitav tok događaja koji su se tada odigrali dobra je lekcija i za nas danas, ubedljivo je pokazao da je paraliza moći i volje prvi korak ka potpunoj degradaciji i zaboravu. Čim smo na neko vreme izgubili poverenje u sebe, i to je to, ispostavilo se da je poremećen odnos snaga u svetu.

- To je dovelo do toga da raniji ugovori i sporazumi više nisu na snazi. Ubeđivanje i molbe ne pomažu. Sve što ne odgovara hegemonu, onima na vlasti, proglašava se arhaičnim, zastarelim, nepotrebnim. I obrnuto: sve što im se čini korisnim predstavlja se kao konačna istina, progurana po svaku cenu, bezobrazno, svim sredstvima. Neistomišljenici se lome kroz koleno.

- Ovo o čemu sada govorim ne tiče se samo Rusije i ne samo nas. To se odnosi na ceo sistem međunarodnih odnosa, a ponekad i na same saveznike SAD. Nakon raspada SSSR-a, zapravo je počela prepodela sveta, a norme međunarodnog prava koje su se do tada razvile – a one ključne, osnovne usvojene su na kraju Drugog svetskog rata i u velikoj meri konsolidovale njegove rezultate – počeli da ometaju one koji su se proglasili pobednikom u Hladnom ratu .

- Naravno, u praktičnom životu, u međunarodnim odnosima, u pravilima za njihovo regulisanje, trebalo je voditi računa o promenama situacije u svetu i samom odnosu snaga. Međutim, to je trebalo uraditi profesionalno, glatko, strpljivo, vodeći računa i uvažavajući interese svih zemalja i shvatajući sopstvenu odgovornost. Ali ne – stanje euforije od apsolutne nadmoći, svojevrsnog modernog oblika apsolutizma, pa čak i na pozadini niskog nivoa opšte kulture i bahatosti onih koji su pripremali, usvajali i gurali odluke koje su bile korisne samo za sebe. Situacija je počela da se razvija po drugačijem scenariju.

- Ne morate daleko tražiti primere. Prvo su bez ikakvih sankcija Saveta bezbednosti UN izveli krvavu vojnu operaciju protiv Beograda, koristeći avione i rakete baš u samom centru Evrope. Nekoliko nedelja neprekidnog bombardovanja civilnih gradova, na infrastrukturu za održavanje života. Moramo da podsetimo na ove činjenice, inače neke zapadne kolege ne vole da se sećaju tih događaja, a kada govorimo o tome, radije ukazuju ne na norme međunarodnog prava, već na okolnosti koje tumače kako im odgovara.

Foto: Tanjug/AP

 

- Onda su na red došli Irak, Libija, Sirija. Nelegitimna upotreba vojne sile protiv Libije, izvrtanje svih odluka Saveta bezbednosti UN o libijskom pitanju doveli su do potpunog uništenja države, do pojave ogromnog žarišta međunarodnog terorizma, do toga da je zemlja potonula. u humanitarnu katastrofu koja ne prestaje dugi niz godina.građanski rat. Tragedija, koja je osudila stotine hiljada, milione ljudi ne samo u Libiji, već i širom ovog regiona, dovela je do masovnog migracijskog egzodusa iz severne Afrike i sa Bliskog istoka u Evropu.

- Slična sudbina pripremljena je i Siriji. Borbe zapadne koalicije na teritoriji ove zemlje bez saglasnosti sirijske vlade i sankcija Saveta bezbednosti UN nisu ništa drugo do agresija, intervencija.

- Međutim, posebno mesto u ovoj seriji zauzima, naravno, invazija na Irak, takođe bez ikakvog pravnog osnova. Za izgovor su odabrali pouzdane informacije koje su navodno dostupne Sjedinjenim Državama o prisustvu oružja za masovno uništenje u Iraku. Kao dokaz za to, javno, pred celim svetom, američki državni sekretar je tresao nekakvu epruvetu sa belim prahom, uveravajući sve da se radi o hemijskom oružju koje se razvija u Iraku. A onda se ispostavilo da je sve ovo bila prevara, blef: u Iraku nema hemijskog oružja. Neverovatno, iznenađujuće, ali činjenica ostaje. Bilo je laži na najvišem državnom nivou i sa visoke govornice UN. I kao rezultat – ogromne žrtve, razaranja, neverovatan talas terorizma.

- Generalno, stiče se utisak da su praktično svuda, u mnogim delovima sveta, gde Zapad dolazi da uspostavi svoj poredak, rezultat krvave, nezalečene rane, čirevi međunarodnog terorizma i ekstremizma. Sve ovo što sam rekao je najneverovatniji, ali nikako jedini primer nepoštovanja međunarodnog prava.

Foto: Tanjug/AP, wikipedia

 

- U ovoj seriji su obećanja našoj zemlji da neće širiti NATO ni jedan centimetar na istok. Ponavljam – prevarili su me, ali narodski rečeno, jednostavno su to bacili. Da, često možete čuti da je politika prljav posao. Možda, ali ne u istoj meri, ne u istoj meri. Uostalom, takvo prevarantsko ponašanje protivreči se ne samo principima međunarodnih odnosa, već pre svega opštepriznatim normama morala i morala. Gde je tu pravda i istina? Samo gomila laži i licemerja.

- Inače, i sami američki političari, politikolozi i novinari pišu i govore o tome da je poslednjih godina unutar SAD stvorena prava „imperija laži“. Teško je ne složiti se sa tim – istina je. Ali nemojte biti skromni: Sjedinjene Države su i dalje velika zemlja, sila koja formira sistem. Svi njeni sateliti ne samo da rezignirano i poslušno pristaju, pevaju joj iz bilo kog razloga, već i kopiraju njeno ponašanje, sa entuzijazmom prihvataju pravila koja on predlaže. Stoga, sa dobrim razlogom, možemo pouzdano reći da je ceo takozvani zapadni blok, koji su formirale Sjedinjene Države po sopstvenoj slici i liku, sve to sama „imperija laži“.

- Što se tiče naše zemlje, posle raspada SSSR-a, uz svu neviđenu otvorenost nove moderne Rusije, spremnost da pošteno rade sa SAD i drugim zapadnim partnerima, i u uslovima praktično jednostranog razoružanja, odmah su pokušali da stisnuti nas, dokrajčiti i potpuno uništiti. Upravo to se dogodilo 90-ih, početkom 2000-ih, kada je takozvani kolektivni Zapad najaktivnije podržavao separatizam i plaćeničke bande na jugu Rusije. Kakvih žrtava, kakvih gubitaka nas je sve ovo tada koštalo, kroz koja iskušenja smo morali da prođemo pre nego što smo konačno slomili kičmu međunarodnom terorizmu na Kavkazu. Pamtimo ovo i nikada nećemo zaboraviti.

- Da, zapravo, donedavno nisu prestajali pokušaji da nas iskoriste u svojim interesima, unište naše tradicionalne vrednosti i nameću nam svoje pseudovrednosti koje bi nas, naše ljude iznutra nagrizale, one stavove koji već agresivno sade u svojim zemljama i koje direktno dovode do degradacije i degeneracije, jer protivreče samoj prirodi čoveka. To se neće desiti, niko to nije uradio. Neće ni sada.

- Uprkos svemu, u decembru 2021. smo ipak još jednom pokušali da se dogovorimo sa Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima o principima obezbeđenja bezbednosti u Evropi i o neširenju NATO-a. Sve je džabe. Stav SAD se ne menja. Oni ne smatraju potrebnim da pregovaraju sa Rusijom o ovom za nas ključnom pitanju, u svojim sopstvenim ciljevima, zanemaruju naše interese.

- I naravno, u ovoj situaciji imamo pitanje: šta dalje, šta očekivati? Iz istorije dobro znamo kako je Sovjetski Savez 1940-ih i ranih 1941-ih na sve moguće načine pokušavao da spreči ili bar odloži izbijanje rata. U tom cilju, između ostalog, trudio se bukvalno do poslednjeg da ne isprovocira potencijalnog agresora, nije sprovodio ili odlagao najneophodnije, očigledne radnje da se pripremi za odbijanje neizbežnog napada. A ti koraci koji su na kraju ipak preduzeti katastrofalno su kasnili.

Foto: Tanjug/AP

 

- Kao rezultat toga, zemlja nije bila spremna da u potpunosti dočeka invaziju nacističke Nemačke, koja je napala našu domovinu 22. juna 1941. bez objave rata. Neprijatelj je zaustavljen, a zatim razbijen, ali uz kolosalnu cenu. Pokušaj smirivanja agresora uoči Velikog otadžbinskog rata pokazao se greškom koja je skupo koštala naš narod. Već u prvim mesecima neprijateljstava izgubili smo ogromne, strateški važne teritorije i milione ljudi. Drugi put nećemo dozvoliti takvu grešku, nemamo pravo.

- Oni koji tvrde svetsku dominaciju, javno, nekažnjeno i, naglašavam, bez razloga, proglašavaju nas, Rusiju, svojim neprijateljem. Zaista, danas imaju velike finansijske, naučne, tehnološke i vojne mogućnosti. Svesni smo toga i objektivno ocenjujemo pretnje koje nam se neprestano upućuju u sferi privrede, kao i našu sposobnost da se odupremo ovoj drskoj i trajnoj uceni. Ponavljam, ocenjujemo ih bez iluzija, krajnje realno.

- Što se tiče vojne sfere, savremena Rusija, čak i nakon raspada SSSR-a i gubitka značajnog dela njegovog potencijala, danas je jedna od najmoćnijih nuklearnih sila u svetu i, štaviše, ima određene prednosti u nizu najnovije vrste oružja. S tim u vezi, niko ne treba da sumnja da će direktan napad na našu zemlju dovesti do poraza i strašnih posledica za svakog potencijalnog agresora.