BIĆE ČUDO AKO PREŽIVIMO : Kako su se Viktor i njegov sin našli u paklu Bahmuta

Kada je počeo rat u Ukrajini, nastavnik Viktor Šulik (57) iz Popasne u Luganskoj oblasti bio je zauzet renoviranjem škole u kojoj radi.

Grad Popasna je bio na prvoj liniji fronta od 2014. godine i nakratko je bio okupiran od strane ruskih snaga i snaga koje podržava Rusija. Osam godina škola je gledala na liniju fronta i dva puta je oštećena granatiranjem.

Ali Viktor, njegova supruga Valentina i troje njihove dece, doneli su svesnu odluku da ostanu, kako bi, po njihovim rečima, zadržali tu teritoriju u sastav Ukrajine.

Foto: Tanjug/AP

Viktor je upoznao Valentinu na gradskom univerzitetu u Lugansku gde su oboje studirali istoriju. Bilo je to kasnih 1980-ih, vreme kada su ljudi počeli slobodnije da govore o ukrajinskoj istoriji.

- On je uvek bio nacionalno osvešćen zbog studija - rekla je Valentina.

Ona je rekla da se oboje trude da decu u školi uče o nacionalnoj istoriji.

Kada je Popasna zauzeta 2014. godine, Viktor je odbio da skine ukrajinsku zastavu sa škole.

- On je uvek pokretao stvari. Promenio je školski sistem, pa smo imali seminare. Okrečio je školu u jarke boje da škola ne bi učenicima izgledala sumorno i strogo - rekao je Anatolij Beraslavski, nastavnik fizičkog vaspitanja u školi.

Kada je u februaru prošle godine počeo rat, cela Viktorova porodica je bila u šoku.

- Vozovi za evakuaciju su došli, ali niko nije ušao u njih, niko nije razumeo šta se dešava - kaže njegova ćerka Daša, koja u istoj školi predaje sociologiju.

Foto: Tanjug/AP

Do 2. marta porodica je živela u hodniku svog stana na osmom spratu.

- Ne zanima me ako me ubiju na putu, jednostavno ne mogu više da izdržim. Pogledajte to, vi ćete biti prvi koji će biti uzeti - rekla je tada Daša roditeljima, pokazujući im na biblioteku sa knjihgama ukrajinske književnosti.

Viktor i njegov sin Denis izašli su ispred zgrade kako bi pogledali njihov automobil koji je pogodila granata. Njihov drugi, stariji automobil, ostao je netaknut.

Kada su se vratili u stan da bi saopštili loše vesti ostatku porodice, kroz njihov prozor u stan na 8. spratu uleteo je geler. Tada su odlučili da rizikuju i starim automobilom odu do obližnjeg Bahmuta.

Međutim, Viktor i njegov sin nisu želeli da beže, oni su hteli da se bore i nisu bili jedini u Popasni. Njima se pridružilo još 16 muškaraca i oni se trenutno bore na strani Ukrajine.

S obzirom na to da Viktor ima 57 godina, on nije mogao da se regularno priključi vojsci, dok njegov sin nikada nije prošao vojnu obuku. Obojica su rekla da žele zajedno da se bore jer će im tako sve pasti lakše. Tako su 6. marta Viktora i Denisa otišli do vojne kancelarije za regrutaciju ukrajinskih snaga u Bahmutu. 

Došli su da nas unište

- Rat nije novost za nas, ali ovo je rat nad svim ratovima. Ljudi moraju da shvate da su došli da nas unište. Ovo je krug istorije - rekao je Viktor u julu prošle godine.

Nekoliko meseci kasnije situacija u Bahmutu se naglo pogoršala. Bitka za ovaj grad, koja traje mesecima, postala je najduža i najiscrpnija. Obe strane pretrpele su velike gubitke.

Prema nezvaničnim informacijama tokom sukoba u Bahmutu poginulo je između 20.000 i 30.000 ruskih vojnika.

Iako ni Viktor ni Denis prethodno nisu imali veliku vojnu obuku, oboje su poslatu u srce sukoba.

Foto: YouTube/Printscreen

Kada su ih odvezli, rečeno im je da pretraže fabriku i pokupe sva tela koja pronađu, što su i uradili. Tada im je rečeno da pokupe tela van dvorišta fabrike, čak i bliže neprijateljskim linijama.

U to vreme je već bio mrak i oni su koristili mesečevu svetlost da ih vodi. Rusi su ih uočili i otvorili vatru iz artiljerije. Oni su tad ostavili tela i počeli da beže u podrum fabrike.

- Stalno su nam govorili da moramo da pokupimo momke. Rekli smo da ćemo ih prikupiti, ali ujutru, kada svane - rekao je Denis.

Kada se vratio u podrum, seća se da je Viktor rekao „ako se izvučemo odavde, to će biti čudo".

- Sledećeg jutra Rusi su ponovo počeli da pucaju. Artiljerijski metak je pogodio vrata podruma - rekao je Denis, kako piše Guardijan.

On dodaje da su se ljudi uspaničili i pokušali su na sve načine da izađu iz podruma.

Denis je otišao da traži svog oca i našao ga, prekrivenog telom drugog čoveka. Viktor je Denisu rekao da se oseća kao da su mu noge iznad glave.

Foto: YouTube/Printscreen

- Povukao sam ga do ulaza u podrum i tada je municija počela da detonira - rekao je Denis o gomili granata i minobacača koje je u fabrici ostavila prethodna vojske.

Vrlo brzo većina osoba koja su bili u podrumu, uključujući i Viktora, je poginulo. Ostalima, među kojima je bio Denis, rečeno je da sačekaju.

- Bili smo raspoređeni po poziciji, a onda je bilo još novih - rekao je Denis, koji je tada zadobio prvu od nekoliko povreda.

Pošto je izbegao detonirajući eksploziv, ali je ostavio telo svog oca, Denis je rekao da je doživeo potpuno razočaranje. Ležeći na podu ispred fabrike, nakratko je skinuo neprobojnu jaknu i šlem.

- Onda je dron počeo da leti iznad nas i to je zaista loše jer mogu da nas vide sa neba i ispravljaju svoju liniju vatre. Posle nekog vremena neko je rekao da dron nije naš. Rekli su da se sakrije u žbunje da te ne vidi - priseća se on.

Ali bespilotna letelica ih je primetila, rekao je Denis, i lansirana je nova artiljerija. Denis, i oni koji su ostali, rasuli su se.

Denis je zadobio još jednu ranu na vratu, ali na sreću nije bilo krvi. Udar je izazvao osećaj euforije, a zatim su mu porasli krvni pritisak i temperatura. Skoro 12 sati kasnije, Denis i preostali muškarci su evakuisani iz fabrike u bolnicu. Viktorovo telo, jedino pronađeno, ali je pokupljeno dva dana kasnije.

- Ostatak jedinice koji je poginulo proglašen je nestalim u akciji - rekao je Denis.

BONUS VIDEO: