Zamena teza ne može promeniti činjenice

Povodom teksta objavljenog na portalu Aero.rs pod naslovom „EASA: Za održavanje EASA-registrovanih aviona nije potrebno posebno odobrenje nacionalnog regulatora“, kao i naknadnog saopštenja kompanije Wizz Air, neophodno je, radi potpunog i objektivnog informisanja javnosti, ukazati na činjenice i važeći regulatorni okvir koji u dosadašnjim objavama nisu u potpunosti predstavljeni.

U javnosti se stvara utisak da je predmet regulatornog spora bilo EASA Part-145 odobrenje ili bezbednost letenja, iako to nikada nije bilo predmet regulatornog postupanja. Suština ovog pitanja bila je isključivo primena propisa Republike Srbije kojima je uređeno pružanje usluga zemaljskog opsluživanja. Zamena teza ne može promeniti činjenice.

Nijednog trenutka nije bilo sporno da su angažovane organizacije posedovale EASA Part-145 odobrenje, niti je iko osporavao plovidbenost vazduhoplova ili bezbednost letova. To nije bio predmet ovog slučaja. Predmet postupanja bilo je isključivo pitanje da li su pružaoci usluga ispunjavali uslove propisane zakonodavstvom Republike Srbije za obavljanje usluga zemaljskog opsluživanja.

Da je upravo to regulatorni okvir potvrđuje i evropsko zakonodavstvo. Direktiva 96/67/EZ u Aneksu, tačka 8, održavanje vazduhoplova svrstava među usluge zemaljskog opsluživanja. Član 14 daje državama pravo da zahtevaju odobrenje za pružanje tih usluga, dok član 19 izričito propisuje da su pružaoci usluga dužni da poštuju nacionalne propise države u kojoj posluju. Republika Srbija je ove odredbe u potpunosti prenela u svoje zakonodavstvo.

Portal Aero.rs objavio je odgovor EASA, ali je njegovom interpretacijom javnosti stvoren utisak koji ne proizlazi iz celokupnog sadržaja odgovora. EASA jeste navela da dodatno Part-145 odobrenje treće države nije potrebno, ali je istovremeno jasno naglasila da to „ne oslobađa organizaciju za održavanje obaveze da poštuje sve primenjive nacionalne zakonske, operativne i administrativne zahteve države u kojoj se nalazi stanica za linijsko održavanje“. Na kraju odgovora EASA dodatno potvrđuje da se njihov stav odnosi isključivo na primenu evropskog regulatornog okvira Part-145, dok obaveza poštovanja nacionalnih propisa ostaje nepromenjena. Upravo taj deo odgovora, koji potvrđuje suštinu ovog slučaja, gotovo da nije dobio prostor u medijskim objavama.

Činjenice utvrđene u inspekcijskim postupcima ne mogu se osporiti medijskim interpretacijama. Prvom angažovanom pružaocu usluga obustavljeno je obavljanje delatnosti nakon što je inspekcijskim nadzorom utvrđeno da ne ispunjava uslove propisane zakonodavstvom Republike Srbije. Ni po isteku ostavljenog roka od 30 dana nije pribavio propisanu dozvolu i, prema raspoloživim podacima, ne poseduje je ni danas.

Nakon toga angažovan je drugi pružalac usluga za kojeg je takođe utvrđeno da u trenutku angažovanja nije ispunjavao propisane uslove. I njemu je ostavljen rok od 30 dana za usklađivanje, a po isteku tog roka obustavljeno je obavljanje delatnosti. Dozvola je izdata tek nakon što su ispunjeni svi zakonom propisani uslovi.

Ove činjenice jasno pokazuju da nacionalna dozvola nije predstavljala administrativnu formalnost, već regulatorni zahtev zasnovan na evropskom i nacionalnom pravnom okviru.

Istovremeno, postavlja se pitanje zbog čega od samog početka nije primenjen model koji je kasnije korišćen. Postojala je mogućnost da se linijsko održavanje organizuje putem sopstvene EASA Part-145 organizacije u režimu samoopsluživanja (self-handling), što je kasnije i učinjeno. Takav model podrazumeva angažovanje sopstvenih licenciranih mehaničara, obezbeđivanje opreme, prostora i svih uslova za rad i finansijski je zahtevniji. Međutim, u civilnom vazduhoplovstvu regulatorna usklađenost ne može biti predmet procene troškova. Komercijalni interes nikada ne može imati prednost nad ispunjavanjem regulatornih obaveza.

Posebno se nameće pitanje doslednosti u tumačenju propisa.

Kada je reč o izmenama Pravilnika o odobravanju letova, danima su se u javnosti iznosile tvrdnje da regulator navodno želi da otera Wizz Air sa tržišta Srbije. Međutim, kada je reč o Pravilniku o uslovima za pružanje usluga zemaljskog opsluživanja, isti nacionalni regulatorni okvir odjednom se predstavlja kao nevažan ili neprimenljiv. Ako se prihvata pravo Republike Srbije da uređuje uslove za odobravanje letova, po kom osnovu se osporava njeno pravo da, u skladu sa Direktivom 96/67/EZ, uređuje i uslove za pružanje usluga zemaljskog opsluživanja?

U međunarodnoj vazduhoplovnoj praksi svaki operator i svaki pružalac usluga dužan je da poštuje evropske propise, ali i zakonodavstvo države u kojoj posluje. Nacionalni propisi ne mogu se zanemarivati niti se regulatorne obaveze mogu selektivno prihvatati ili odbacivati u zavisnosti od poslovnog interesa. Evropski propisi ne daju pravo nijednom operatoru da bira koje će nacionalne propise poštovati, a koje osporavati. Naprotiv, Direktiva 96/67/EZ upravo potvrđuje pravo država da uređuju pružanje usluga zemaljskog opsluživanja i zahtevaju poštovanje tih pravila.

Javnost zaslužuje potpuno i objektivno predstavljanje činjenica, a ne parcijalno tumačenje regulatornog okvira. Propisi se ne mogu čitati selektivno niti se suština regulatornog postupka može promeniti promenom narativa. U vazduhoplovstvu ne postoji princip „samo da se leti“. Postoji samo jedan princip – da se leti bezbedno, odgovorno i u skladu sa međunarodnim, evropskim i nacionalnim propisima.