KO ČEKA, TAJ DOČEKA: Nagrada Republike za ljubavnu priču

Foto: pixabay.com

Želela sam da pričam sa njim, da se nadmudrujemo preko telefona jer smo imali duboko poznanstvo preko žice, bili smo stari znanci jer sam dugo vremena kupovala igračke iz njegove prodavnice. Trajalo je duže, bilo je naporno prepucavati se sa njim telefonom, a često je terao i šegu sa mnom tako što bi mi slao lutke za sestriće. Posle se izvinjavao i zvao me na kafu, ručak ili večeru, bilo šta, samo da se iskupi. Nikad nisam pristala, iz inata valjda. A želela sam da pristanem, ali htela sam još malo da mu budem nedostižna. I to moje "još malo" potraja nekoliko godina.

Sve dok jednog dana u zlatari ne spazih momka koji je razgledao žensko prstenje. Velika je prodavnica to bila i bilo je dosta ljudi, ali ovaj momak se izdvajao iz gomile. Imao je oči, sjajne i suzne, koje su sjale jače od svakog komada zlata. A osmeh, tih i blag, mamio je svaku devojku. Prodavačice su bile hipnotisane njegovim šarmom. Da je hteo da izađe sa prstenom i da ne plati, verujem da ga ne zaustavile. Pomislila sam kako je srećna ta devojka kojoj ovaj momak kupuje prsten. Ja sam nastavila da razgledam ženske satove, poklon za mamu koja je skoro otišla u zasluženu penziju. Do mene je dopreo glas, tako poznat, kao glas roditelja, brata ili sestre. Okretala sam glavu na sve strane, ali niko meni poznat nije bio u prodavnici. Bila sam uverena da mi se sve samo učinilo i da u blizini nema meni poznatih ljudi, ali opet taj glas... Poznat odavno, ali odakle?! Onda sam začula, tako blizu taj glas, da sam dah na svom vratu mogla da osetim:

- Izvinite da li biste mogli da mi pomognete da odaberem prsten? Dvoumim se između ova dva modela - spoznaja me je pogodila u sekundi kada su nam se pogledi sreli i kad sam taj glas osetila tako blizu svog uha, kao da mi se obraća preko telefona.

- Mogla bih, ali ne želim, još sam ljuta na vas zbog lutke koju ste poslali mom sestriću da biste mene iznervirali! - tada je i njemu postalo jasno ko sam ja.

Foto: pixabay.com

Umesto odgovora koji bi vodio u dalju raspravu i nadmetanje čija će biti poslednja, širok osmeh se razlio njegovim licem, obasjao je celu prostoriju. Taj pogled i osmeh i danas pamtim.

- Onda me morate kazniti. Smatram da zaslužujem da vas istrpim koliko je potrebno da popijemo kafu. Eto, spreman sam da svoju kaznu pošteno odslužim. Šta kažete na to?

- Kažem da ste pokvareni. Devojci prsten kupujete, a mene zovete na kafu?! - bila sam ljuta, ne na njega, nego na sebe zato što sam ga sve ove godine odbijala.

- Ja samo mogu da konstatujem da ste ljuboorni i besni, ali vas uveravam da nema potrebe za tim. Prsten je poklon za moju sestru koja uskoro treba da diplomira.

Odahnula sam. Opet mi se vratio prkos i rešila sam da i ovaj put odbijem. I taman kad sam htela da odgovorim onako kako je i on očekivao da ću odgovoriti, a to je da odbijem poziv po ko zna koji put, rešila sam da pristanem. I pogađate, tako je sve počelo.

Danas se budim gledajući u ta dva oka i dalje suzna i sjajna, njegov osmeh obasjava naš mali stan, a glas tog čoveka isijava emocije kao i prvog dana i govori samo meni...