KAD JEDAN SUDAR PROMENI SVEMIR: Nova nagrada na konkursu Republike

Foto: pixabay.com

Kruna ljubavi

Još uvek ne mogu da dođem sebi od kada me je zaprosio, osećam kao da se to desilo nekom drugom, a ne meni.

Prošlo je samo tri meseca od našeg prvog  susreta i već me je zaprosio. Ivan je iz Niša, a ja iz Beograda. Naš prvi susret je bio čudan, uzbudljiv, ali sudbina je ovoga puta otvorila naša srca. Žurila sam na fakultet da bih se sa profesorom dogovorila oko završnog rada. Ruke su mi bile prepune spisa, knjiga i kopija diplomskog rada. Htela sam da preprečim put pored hotela "Moskva" kada smo se sudarili, iz ruku mi je sve ispalo, moj rad je leteo po trgu, a nas dvoje smo nepomično stajali. U tom trenutku sam zaboravila sve. Osetila sam kako mi srce preskače, udara mi u grudima toliko jako da sam mislila da ću da se srušim. Rekao je: "Izvini, ja sam Ivan". Ćutala sam. Ponovio je svoje ime i pitao me je kako se zovem. Tiho sam izustila: "Nada".

Ponovio je moje ime na španskom, ali nisam shvatila suštinu. Rekao mi je da "nada" na španskom znači ništa. Odgovorila sam: "Pa, onda ništa". Pokupio je moj rad sa betona, skinuo naočare, čvrsto je držao moju ruku i zatražio je moj broj telefona. Nisam se dvoumila, odmah sam mu izdiktirala broj  i pomislila - ma neće se on mene setiti.

Foto: pixabay.com

Prošlo je samo četiri sata i on me je pozvao da se vidimo. Opet kod hotela Moskve, nas dvoje. Neverovatno zvuči, sedim sa strancem koji odlično govori španski jezik. Divno. Rizikovala sam jer sam prvi put osetila iskru, želju, strah, leptiriće u stomaku, želju da me poljubi, zagrli taj stranac, ali moj.

Ostali smo zajedno celu noć, sklanjao mi je kosu sa lica, držali smo se za ruke, recitovao mi je Borhesa i kada je svanulo, rastali smo se. Svako na svoju stranu.

Mislila sam da ga više neću videti, ali redovno smo se čuli, dopisivali i maštali o tome da odemo na neko udaljeno mesto samo nas dvoje. Zaboravila sam na diplomski, na svoje obaveze, sve sam zaustavila, pa čak i vreme.

Jednog jutra probudio me je vrabac na prozoru, zavidela sam mu na njegovoj slobodi. Neko je pozvonio. Čovek u tamnom odelu, sa kapom na glavi, šofer. Zamolio me je da siđem ispred zgrade, da uđem u auto i pođem sa njim. Pitam ga: "Ama gde? Ne poznajem vas". Samo mi je prstom pokazao da ćutim. Opet sam rizikovala i u sebi psovala samu sebe, ali kao da me je neka sikla vukla dalje, napred. Hotel "Moskva", on, Ivan i ja. Opet sami. Njegove oči su me začarale, sijale su i kao da su govorile - ovo je kruna ljubavi. Uhvatio mi je ruku, stavio prsten i drhtavim glasom me pitao da li želim da se udam za njega. Opet onaj osećaj straha, sreće i sigurnosti, prihvatila sam.

Sa njim sa dodirnula zvezde, prvi put sam osetila šta znači nada i zbog njega sam počela da recitujem: "Kad sam te videla prvi put, mesec je prestao da bude žut, kada sam te drugi put srela, već sam te iskreno zavolela".