IMA 24 GODINE I ŽIVI U STARAČKOM DOMU: Ovako je završio na odeljenju za DEMENCIJU, a roditelji ga nikada ne posećuju
Pratite nas i putem Android ili iOS aplikacija
Ima 24 godine i živi na odeljenju za demenciju u domu za negu Verpleeghuis Groenelaan (Domaćinska Zelena kuća) u Holandiji.
Foto: Instagram/teuntoebes
Teun Toebes je kvalifikovani negovatelj, a prethodne tri godine proveo je u pomenutom domu. On je poslednjih godinu dana tu samo kao stanar, a potom je odlučio da objavi i knjigu u Velikoj Britaniji "Cimeri: Sve što je jedan mladi student naučio o ljubavi, nezi i demenciji živeći u domu za negu". Realna strana demencije i muke sa kojima se pacijenti susreću biće obelodanjena.
- Stvarno sam to želeo da doživim. Naravno, ne znam kako je živeti sa demencijom, jer ja nemam demenciju. Ali živeći sa ljudima sa demencijom tri godine, mnogo znam o životu u ovakvim institucijama, i slušam ljude. Zapravo, slušanje ljudi je glavna stvar koju radim - rekao je Teun za Telegraph.
Zajedno sa još 14 osoba živi na "zatvorenom odeljenju", što znači da odatle ne mogu da izlaze. S obzirom na njegov neobičan položaj, jedini zna kod za glavna vrata, iza kojih je vrt, parking, prodavnice, ceo svet.
- Manikirka dolazi kod nas, supermarket dolazi kod nas. Sve kako ne bismo više učestvovali u društvu.
Zanimljivo je što je oduvek gajio samo negativno razmišljanje o domovima za stara lica, a onda je u jedan morao da ode na praksu kada je imao 17 godina.
- Sećam se kako prvi put prolazim kroz vrata i ona se zatvaraju za mnom. Osećao sam se kao da sam u nestvarnom ničijoj zemlji. Shvatio sam da isključujemo ljude iz društva zbog njihove bolesti. Zaista me je zabrinuo budući život ljudi sa demencijom. Bio je to i moj budući život. U 17. godini shvatio sam da postoji verovatnoća da ću u budućnosti dobiti dijagnozu demencije. Globalno, verovatnoća je jedan prema pet. I sa tim godinama sam primetio nekoliko stvari: s jedne strane, bol zbog sistema, koji se fokusira na kontrolu; a s druge strane, divni ljudi, sa kojima sam izgradio jake odnose - objašnjava.
Dok je bio na praksi imao je prijatelja Džona koji se borio sa Parkinsovom bolešću, a do te mere su bili bliski da je samo on mogao da mu sredi brkove.
- Nisam ga posmatrao kao bolesnu osobu, već kao prijatelja. Ali kad se vratimo, negovatelj ne kaže: "Vau, Džon, deluješ tako srećno", ili "Kakav osmeh na tvom licu, Džon!". On samo kaže: "Teun, imaš li osiguranje za ovo?" To me je nateralo da shvatim da možemo imati dobre namere, ali fokus nije na kvalitetu života ljudi sa demencijom ili Parkinsonovom bolešću.
Vremenom, počeo je da oseća bes, mislio je da se pacijenti drže pod kontrolom umesto da žive punim plućima. U dom se preselio 2021. godine dok je još studirao, a svi su mislili da je lud. U domu je stekao najboljeg druga Ada, on ima 79 godina i bori se sa demencijom, vodio ga je na kafu i izlazio sa njim, a to mu je mnogo pomoglo.
- Kada bi bio u svojoj sobi, gledao bi istu TV emisiju tri puta zaredom i ne bi primetio, a negovatelji bi jednostavno otklanjali bol. Bio bi zaglavljen - priča i objašnjava da je delimično morao da se odrekne svog života:
- To ne znači da nemam prijatelje svojih godina, naravno da imam. Naravno, imam 24 godine. Šta mislite? Kada se vratim, moram zvoniti na vratima i reći "Teun Toebes, odeljenje Theaterhof", a onda noćna smena otvori električna vrata.
Porodica ga ne posećuje, prenosi "Najžena".
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama:
Facebook,
Instagram,
YouTube,
TikTok,
Telegram,
Vajber.
Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti sa
Google Play i
Apple AppStore.
Pročitajte i...
Komentari (0)