ČULA VRISAK SINA, A ONDA JE NASTALA POTPUNA TIŠINA! Majka Đorđa Andrejića otkriva 15 godina čuvanu tajnu – jedno pitanje i dalje lebdi u vazduhu

Trinaestogodišnji Đorđe Andrejić iz sela Majilovac poslednji put je viđen 22. jula 2010. godine i od tada mu se gubi svaki trag. Njegova majka, Marina Andrejić (53), dugo je bila na meti medija i institucija koje su je optuživale za stravično ubistvo sina, ali je Apelacioni sud u Beogradu na kraju oslobodio svih optužbi.

Foto: RTS/Fotografija

Petnaest godina nakon nestanka, Marina živi sama i prvi put je odlučila da progovori o toj tragediji za Srpski telegraf i portal Republika.

- Nisam ga ubila. Sve ove godine želim samo da znam istinu, svaki dan postavljam isto pitanje: "Šta se dogodilo tog dana i gde je moje dete" - kroz suze kaže Marina.

To je pitanje koje i dalje razara. I majku i istinu i državu. Jer Đorđe nikada nije pronađen. Telo ne postoji. Misterija traje.

Na dan nestanka, Marina i Đorđe su ostavili poruku na kuhinjskom stolu u kojoj su napisali da idu do porodične bašte, smeštene na prostoru starog groblja u Majilovcu. Tri dana kasnije, Marina je pronađena kako bosa i iscrpljena luta putem prema Manastiru Nimnik, u blizini sela Kurjače, s vidnom ranom na nozi.

- Bila sam u stanju potpune rasejanosti. Sećam se samo da sam se okliznula i motika me je udarila u nogu. Počela je da curi krv. Đorđe se uplašio, uzela sam njegovu majicu i previla nogu. Nisam mogla dalje. Mrak je padao, bili smo sami. Rekla sam mu da pogleda kuda vodi jedna staza. Otišao je nekoliko koraka, neprestano smo se dovikivali i tada mi je rekao: "Mama, vidim put." Posle toga usledio je Đorđev vrisak, a potom tišina. Tišina duga 15 godina. Nikad ga više nisam čula - priča Marina kroz suze.

Tri dana je, kaže, lutala, hodajući bosa s ranjenom nogom, oslanjajući se na istu onu motiku kojom je povređena. Kad se konačno vratila kući, Đorđa nije bilo.

- Suprug me je sačekao i pitao gde je Đorđe. Nisam znala šta da mu odgovorim. Nisam znala šta se dogodilo, a nisam mogla ni da objasnim u tom trenutku šta se meni dogodilo. Sećam se da me je u tim noćima tresla groznica, nisam mogla da stojim na nogama, ali ja to u tom trenutku nisam umela da izgovorim. Dejan mi je udario šamar i pozvao policiju.

Meštani sela Majilovac i Kurjača, pripadnici policije, Vojske, Žandarmerija, policijski psi, lovci... Više stotina ljudi odmah je krenulo u potragu, nije se stajalo ni po najgorim pljuskovima, koji su tog dana bili učestali. Ljudi su zašli u granje i trnje u koje možda niko nikad nije provirio, svaki kamenčić je pomeren. Proveravani su i stari bunari, međutim, od Đorđa nije bilo ni traga ni glasa.

Tri dana kasnije Marina Andrejić je privedena i ubrzo optužena za teško ubistvo deteta. Tokom ispitivanja dala je priznanje za koje danas tvrdi da su joj inspektori izvukli na brutalan način, na silu jer je, kako je navela, javnost to i očekivala.

- Terali su me da klečim pred slikom sina, da kažem da sam ga ubila. Pretili su mi da će mi ćerku odvesti u dom. Posle psihičkog i fizičkog maltretiranja potpisala sam to što su hteli. Doneli su mi papir iz druge prostorije na kom je već bila napisana izjava za koju je trebalo da potvrdim da sam je ja svojevoljno dala. Nikada mi je nisu pročitali. Inspektor mi je neprestano ponavljao da zna da ja nisam ubila Đorđa, ali da je pametnije da potpišem izjavu. Pretili su mi da moram da ćutim o svemu, da ne smem nikome ništa da kažem. Nisam znala ni šta potpisujem.

U Višem javnom tužilaštvu u Požarevcu, koje je nadležno za ovaj slučaj, tada su navodili da su svi dokazi protiv majke bili očigledni i da nikome nije bila namera njeno žrtvovanje zarad odgovora.

Marina Andrejić, makar prema policijskom izveštaju, davala je oprečne izjave. Prvo je rekla da je izgubila dete, potom je poligraf pokazao da je reagovala na pitanje da li je povredila sina, da bi posle toga rekla da je Đorđa nehatom onesvestila, ali da se posle toga probudio. Kasnije je navodno priznala da je ubila sina i da ga je prekrila lišćem i granjem i ostavila.

Nakon ove izjave policija iz Velikog Gradišta ju je izvela na teren kod obližnjeg sela Biskuplje da pokaže mesto na kojem se to navodno desilo. Ipak, telo dečaka nije pronađeno.

- Promenila sam iskaz kada sam ostala sama s advokatom. Sreća je bila da su sve prostorije za posete bile zauzete, pa su, verujući mom advokatu, ostavili nas nasamo u nekoj kancelariji. To je trenutak gde ja osećam pritisak da više ne mogu da ćutim, po cenu da bude najgore, rekla sam advokatu da ja nisam ubila svoje dete. Ja mrtvo dete nisam videla, meni pred očima nije tako.

U trenutku kada je vreme za podizanje optužnice isticalo, a samim tim i mogućnost produženja Marininog pritvora, tačnije 7. novembra 2010, u selu Majilovac lovci su pronašli lobanju. Biološki fakultet u Beogradu DNK analizom najpre je utvrdio da je pripadala nestalom dečaku. Ubrzo je podignuta optužnica, prema kojoj je Marina usmrtila sina udarcem motike, a telo sakrila u šumi. Ključni dokaz bila je upravo pronađena lobanja. Međutim, ubrzo je usledio šok i preokret u slučaju, kada je druga grupa veštaka ustanovila da je lobanja oprana u izbeljivaču, čime su uništeni svi tragovi. Marinin branilac je zato zatražio da se zubi lobanje uporede s Đorđevim zubnim kartonom, ali sud to nije dozvolio.

Apelacioni sud u Beogradu, u obrazloženju presude kojom je pravosnažno oslobodio Marinu optužbi da je ubila Đorđa, naveo je da je lobanja koja je posle višemesečnih policijskih potraga pronađena na oko tri i po metra od poljskog puta naknadno doneta i tu ostavljena.

- Sama činjenica da je policija organizovala svakodnevne potrage na terenu s velikim brojem ljudi i da telo pokojnog Đorđa nije pronađeno, a da je nakon više od tri meseca pronađena samo njegova lobanja, takođe ne ide u prilog činjenici da je prvobitno priznanje okrivljene istinito jer da je okrivljena ostavila telo pokojnog sina Đorđa na način kako je to objasnila u svom prvobitnom priznanju, sasvim je sigurno da bi ono bilo pronađeno - navodi sud.

Marina je provela 703 dana u pritvoru. Na kraju je pravosnažno oslobođena, ali zauvek će je, kako navodi, pratiti stigma majke-monstruma.

- Niko mi nije verovao. Samo pokojni suprug, znao je da sam bila vezana za decu, zato nije verovao da sam ga ubila. Optužena sam bez dokaza, čista sam pred bogom. Ovo nije život, svi upiru prstom u mene. Niko neće da mi da priliku da radim. Ponekad bih volela da nisam ni živa, ali živa da legnem pod zemlju ne mogu - kaže nam Marina.

Foto: Republika.rs

Ova žena, kao i jedan broj meštana Majilovca, tada je strahovala da je Đorđe zapravo bio otet, pa odveden u Italiju, gde je ubijen, a njegovi organi prodati na crnom tržištu za transplantacije organa.

- Čula sam da se spekulisalo da je moj sin ubijen, da je njegovo telo otišlo za organe na crnom tržištu. S jedne strane, nadam se da je živ, a, s druge, neverovatno mi je da se ništa ne nađe. Mnogo me boli sve, ali kome da se obratim. Mnogo pitanja imam, međutim, odgovore nemam. Ne mogu sama da se borim, nisam jaka da se borim s ljudima koji su me osudili da sam ubila sina. Nemam više snage i živaca, uništena sam potpuno. Petnaest godina ležem i ustajem s istom retrospektivom događaja, svake sekunde se sećam. Svaki dan proživljavam iste slike, ista sećanja. Sve bih dala da se sazna istina. Đorđa pamtim od samog rođenja, bio je mnogo vezan sa sestru i mene. Nosila sam foto-aparat i pratila svaki dan njihovog odrastanja. Dokle god budem živa i disala, ja ću živeti s njim i za njega. Trudim se da ne potpadnem pod razne teorije koje kruže seoskim kuloarima, ali moj osećaj je da neko nešto zna, ali se o tome ćuti - zaključuje Marina Andrejić za Srpski telegraf i Republiku.

Jedino što je sigurno: pravda, ako je ikada bila moguća, još nije pronašla put do sela Majilovac.

BONUS VIDEO