SMRT I OKOLNE PRIČE: Prevoz mrtvog Slobe iz Haga, buđenje pokojnika i selfi kod pogrebnika


IZVOR: - 05.01.2018 | 14:55


On je krunisani kralj svog zanata, najpoznatiji grobar u Srbiji, ali i Evropi, Radiša Mihajlović, poznatiji po nadimku Drnda. Njegova decenijama duga karijera posebna je i po tome što je Drnda vozio telo našeg nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.

Foto: Privatna arhiva

Radiša Mihajlović, krunisani kralj grobara

- Pozvali su me te 2006. godine sa predlogom da vozim mrtvog Slobu. Pristao sam, naravno. Izabrao sam najbolji mercedes da odem po predsednika. Međutim, bio je jedan mali problem, auto je bio izlupan na braniku. Veče pred polazak smo ga farbali i stavili mu bordo svilu. Imao sam želju da pogledam unutra, ali bio je "zašvajsovan", pa nismo mogli.

Foto: Privatna arhiva

Drnda vozi mrtvog Slobu

Kada je preuzeo telo, osećao se kako kaže, veoma uzbuđeno.

- Najjača stvar je bila sam ulaz u Požarevac i prolazak kroz njega. Sedeo sam za volanom i taj osećaj... ja to i dan-danas ne mogu rečima da opišem. Bilo je, ako se ne varam, 926 reportera, tu je bio i BBC, svi, ama ceo svet nas je pratio i snimao - seća se Radiša i nastavlja priču o tom danu.

- Vozio sam dva na sat. Ljudi koji su se okupili, a bilo ih je, ako se ne varam, oko 70.000, bacali su cveće, vence na auto, haubu... U jednom trenutku više ništa, ama baš ništa nisam video. Morao sam da vozim uz navođenje. Govorilo mi se kada da skrenem levo, kada desno. Samo sam čuo glasove i plehanu muziku koja je tog dana svirala - priča Drnda.

Foto: Privatna arhiva

Drnda kaže da ovog dana osećao ponosno

Kada je došao do kapije Miloševićeve kuće, pojavio se sukob emocija u njemu. Na kraju, preovladalo je jedno osećanje.

-  Ponos! Osećao sam se ponosno! Stigao sam sa kolima punim cveća, bio sam u centru svetskog zbivanja. Tek kasnije sam shvatio šta se dogodilo tog dana. Tek kasnije sam shvatio šta sam uradio, koga sam vozio. Tek kada sam pogledao snimak od tog dana sam postao svestan svega - kaže Drnda.

Foto: Privatna arhiva

Cene sanduka se kreću i do nekoliko hiljada evra

Drnda je, osim po najvećem voznom parku među grobarima, poznat i po velikom asortimanu kovčega koji imaju šaljiva imena. Tu su Apolo, DC10, Đinđić… Koštaju i više od 300.000 dinara. U ponudi postoje i nakit za pokojnika, garderoba, pribor za umivanje, brijanje…

Drndi smo postavili i niz pitanja o životu i smrti. Pa, ako se ne plašite - izvolite.

Otkud u tom poslu?

- Sve je počelo davne 1992. godine. Bio sam gastarbajter. Moj prijatelj je preminuo i mi smo anagažovali jednu pogrebnu firmu. Do tada niko nije imao kontakta sa tim poslom, a ta firma je odradila posao. Meni je zapalo za oko da to može još da se poboljša. Kupio sam vozilo i počeo da radim.

Bizarni zahtevi klijenata

- Da stavljamo posebne stvari u kovčeg, karte, novac, mobilne telefone, prstenje, bižuteriju, metle... Još dok je bio embargo stavljen je jedan mobilni u kovčeg, međutim, neko je zaboravio da ga isključi, pa smo morali da ga gasimo naknadno, da ne bi slučajno zazvonio. 

Najteži slučajevi

- Deca. To nam svima uvek najteže padne.

Foto: Privatna arhiva

Fotografija sa Grobarijade

Susreti grobara

-  Napravili smo grobarijadu 2014. godine. Bilo je 200 zvanica. Tu je bio čovek koji je vozio Tuđmana, ja Miloševića, jedino nam je falio čovek koji je vozio Aliju, ali nismo mogli da dođemo do njega. Bilo je kolega iz Mađarske, iz Makedonije, iz Italije…

Najpoznatiji pokojnici

- To je svakako bio Slobodan Milošević. 

Da li se ljudi pretplaćuju na usluge?

- Da, čak imamo i firmu u Nemačkoj i tako se pretplaćuju. Imali smo jedan specifičan slučaj. Baka je pred smrt sve uplatila kod nas, a onda se pojavila neka njena dalja rodbina koja je tražila da vratim deo para, da sahranimo baku jeftinije. Naravno, odbili smo. 

Omiljeni film?

- Maratonci trče počasni krug. 

Foto: Privatna arhiva

Širok dijapazon kovčega

Omiljeni model kovčega?

- Imamo Amerikan, DC10, Đinđić, Apolo 9... Ljudi se ponekad iznenade na ta imena (smeh).

Drvo ili metal za kovčeg?

-  Drvo. Metal je težak.

Saten ili svila unutar kovčega?

Sve zavisi... ako je jugoistok, ako su Vlasi su pitanju, onda saten. Oni vole ruže, cvetove, bordure.

Kremacija ili kovčeg?

- U pravoslavlju nema kremacija. Za mojih 25 godina rada možda smo imali 10 kremacija.

Porodične grobnice ili pojedinačna grobna mesta?

Mahom se rade porodične gorbnice. Jeftinije je.

Letnje ili zimske sahrane?

Jesen i proleće, najveća umrlost je na jesen i proleće. Tada umiru srčani bolesnici. Skoro me neki drug pita: "Majku ti, je l' ti prodaješ jabuke…" E, pa i mi imamo sezonu (smeh). 

Omiljeni posmrtni marš?

-  Vlaška muzika.

Omiljeno groblje?

- Nemamo.

Da li ste nekad zaboravili da odvezete mušteriju?

Ne, nisam zaboravio da odvezem mušteriju. Ali, imali smo pokojnika kojeg neću zaboraviti... Niko nam nije rekao da je i dalje u kapeli... Dovezli smo sanduk, a familija se okupila oko njega, da plaču... Pitao sam gde je telo, kada sam saznao da je u kapeli, odmah sam spakovao opremu, pa pravac tamo... 

Da li se nekad desilo da zamenite pokojnika?

- Nama ne, ali jeste drugima. 

Da li se desilo da izgubite pokojnika?

- Bogu 'fala, nije.

Da li vam je neko ukrao klijenta?

- Nije.

Foto: Privatna arhiva

Drnda ima najbolji vozni park

Da li je bitno koliko su amortizeri dobri zbog truckanja leša?

- Naravno, naravno. Kako da nije. 

Koja je maksimalna težina za prenos?

- Najtežeg pokojnika do sada kojeg smo imali bio je težak 260 kilograma. Vozili smo ga iz Austrije, bio je ogromni kovčeg. Morali smo da dupliramo širinu i visinu. Bio je baš krupan.

Da li naplaćujete po kilogramima ili kilometrima?

- Po kilometru.

Da li se neko nekad probudio?

- Uf, to je bila moja prva tura. Video sam oči u retrovizoru. Spremio sam se ja bio fizički i psihički, ali negde u Minhenu sam "popustio". Tu me je zakačio dan-noć, tuneli... kada sam već izašao iz Minhena, dogodio se totalni fleš. Još uvek nisam dobro poznavao vozilo koje sam vozio, kod pokojnika je gorelo svetlo. Stao sam na parking i krenuo drhtavom rukom ka gepeku gde je bio mrtvac, u jednom trenutku na retrovizoru sam video oči, trgo sam se, ali sam se sabrao…

Ako bi se neko probuio iz mrtvih, šta biste ga prvo pitali?

 Sretan bih bio da ga spasem i da ga pitam kako je uspeo. Pitao bih da li ima nešto tamo...

Foto: Privatna arhiva

Od svog imena je napravio brend i postao najbolji u ovom poslu

Da li verujete u život posle smrti?

- Ne.

Da li imate neki ritual sa pokojnikom?

- Kada se poveze pokojnik imamo ritual, ili iz bolnice ili iz inostransva, palimo tamjan, palimo barut ili se veže crveni konac, zbog uroka. To je neki običaj iz našeg kraja.

Da li oblačite pokojnika?

- Oblačimo pokojnika, sve zavisi, ili oni donesu garderobu ili mi imamo.

Da li neko od porodice ide sa vozačem?

- Dešava se da idu sa nama, da.

Da li imate bračne sanduke?

- Ne, još uvek ne.

Da li dozvoljavate selfije u pogrebnom preduzeću?

- Dajemo selfije u pogrebnom preduzeću.

Da li imate panik tastere u kovčegu?

- Ne (smeh), nemamo panik tastere, to je samo na filmu. Ima ventilator na kovčegu kada je pokojnik kod kuće. Imamo pokretne frižidere, hladnjače. 

Foto: Privatna arhiva

Najbolji moto

Koji je vaš moto?

- Samo je smrt siguran posao.

Da li vam je neko pokucao otpozadi?

- Nije niko pokucao, niko se nije probudio, pa nije ni pokucao. Doduše, jednom je ispalo kao da jeste. Vozili smo sanitetsko vozilo kao pogrebno za vreme embarga. Stali smo da napunimo gorivo. Imali smo jednog čoveka pozadi, brkatog. Kada smo stali na pumpu, on se digao iz gepeka i pitao pumpadžiju: "Ima li nafte?". Ovaj čovek se prepao i onesvestio, mislio da je ustao mrtvak. Bio je na odmoru 3 meseca. 

Da li ljudi probaju kovčege?

- Da, da. I mi ih probamo. Jednom je jedna baka probala i umrla... 

Da li uključujete grejanje zimi?

Zimi se ne uključuje grejanje, leti se uključuje klima, ali sve mora da se zašvajsuje da ne bi kiseonik probio.

Foto: Privatna arhiva

Sa ponosom je dobio priznanje najboljeg

Da li slušate muziku dok vozite?

- Slušaju muziku, nekad kažu iz porodice, i on je voleo muziku, pusti da slušamo.

Da li sami vozite?

- Nekad sam vozač, nekad dva.

Da li se plašite?

- Ne, niko se ne plaši. Oguglali smo.

Šta sanjate?

- Ništa, navikao sam.

Čime nikada ne biste mogli da se bavite?

- Da budem patolog.