Majka učesnice "Parova": Mislila sam da će mi pobiti decu!

Foto: youtube.com/ClipRijaliti

Ivan Marinković i Jovana Dejić

Jadranka je otkrila da ju je sve što je doživela učinilo jačom, kao i da je sada srećna što može da živi za svoju decu jer se tokom kobnih ratnih godina plašila da će ih sve pobiti.

- Mi se uvek držimo zajedno i podržavamo, svašta smo zajedno prošli. Jovana je rođena u Kninu, imala je svega 15 dana kad smo bežali glavu da sačuvamo. Počela je ta Balvan revolucija, životi su nam se odjednom preokrenuli te 1990. godine. Nisam znala da li ću i kad da dobijem obaveštenje da je neko od meni najbližih poginuo. Plašila sam se za njihov život, morali smo da bežimo, a sve krajiške granice su bile zatvorene. Starija ćerka Gorica mi je imala sedam godina, Jovana tek rođena, ali morali smo da rizikujemo, plašila sam se da će nas pobiti - prisetila se Jadranka za Rijaliti i nastavila:

- U jedan auto smo se svi potrpali i krenuli u beg za Srbiju. U autu su bili moja majka, naš prijatelj i ja, plus sedmoro dece. Suprug je ostao sa mojim ocem i bratom, prvo su nas poslali da prebegnemo. Ne može niko da zamisli kako je to strašno bilo, to ne može da se opiše. Plašila sam se da će pobiti i nas i decu. Sva sreća, živi i zdravi smo stigli. Tu sudbinu sam opisala u knjizi koju još uvek nemam novca da izdam, "Kapije boje odlaska" sam je nazvala. Sin Miljan planira da prve pare koje zaradi uloži kako bi moje delo otišlo u štampu i kako bi ljudi mogli da pročitaju o našem životu, pa da nas razumeju - otkrila je Dejićeva.

Foto: youtube.com/ClipRijaliti

Jovana Dejić

Jovanina majka je zatim ispričala da su želeli da pomognu svima koji su izbegli tokom rata, pa je u njihovom domu u Srbiji nekad bilo i više od 30 osoba.

Foto: youtube.com/ClipRijaliti

Jovanina majka Jadranka i ćerka

- Mi smo 1995. godine u Kučevu imali punu kuću izbeglica, moja vrata su bila otvorena za sve. Prava smo hrišćanska porodica, živimo u veri i želeli smo svima da pomognemo. Nisam znala ni ko mi je sve prošao kroz kuću. Opština nam je dozvolila da ne plaćamo telefon i struju, doneli su nam vojničku ćebad i davali nam hrane koliko su imali. Nas je 30 bilo u kući tih pet godina, jeli smo svi isto, tu izbegličku hranu, ali svima smo pomogli. Moja deca su radila od malih nogu u manastiru Tuman. Jovana je sa 14 godina cela dva dana kosila sa sveštenikom da bi naša porodica opstala. Možete misliti koliko je taj posao težak. A moj mlađi sin Miljan je za to vreme ceo dan pakovao drva da bi uveče dobio dnevnicu. Jovana nikad nije želela da priča o tome, to nije stvar kojom se hvali, to je jednostavno način našeg života i naša svetinja - zaključila je Jadranka.