POBEGLA OD "OLUJE" DOČEKAO JE NATO

Posećujući zatvore i policijske stanice, scenaristkinji Nataši Drakulić sinula je ideja koju je sa rediteljem Gagom Antonijevićem pretočila u jednu od trenutno najpopularnijih domaćih serija. Snimanje treće sezone "Ubica mog oca" privodi se kraju, a na jesen ćemo njen potpis videti i na špici filma "Zaspanka za vojnike", priči o stradanju naših ratnika u Prvom svetskom ratu.

KAMEN DA ZAPLAČE

Ipak, Natašin put do velikih filmskih i TV projekata jednako je dirljiv, pun obrta i životnog iskustva "kamen da zaplače", kako opisuje scenaristkinja.

Foto: ST/N. PANČIĆ

Pamtim detinjstvo kao nešto najlepše na svetu, pogotovo do početka ludila devedesetih godina: Nataša Drakulić

- Nisam ni znala do tada koje sam veroispovesti i nacije, to nije bilo važno, moj svet je bila jedna beskrajna igra, škola, radost, drugari... Danas, nažalost, rasuti po celom svetu. Činilo se da ništa ne može prekinuti to naše malo zajedništvo, mrzela sam čak i kad idem na more i putovanja što se odvajam od njih - rekla je Drakulićeva za Privredni portal. 

Priseća se ona i dana kada je počelo iseljavanje Srba iz Hrvatske tokom "Oluje"...
- "Oluja" počinje, imaš pet minuta da spakuješ život u jednu kesu, nemam slike iz detinjstva, sve materijalno mi je od tada nevažno. Kolona i dugi prašnjavi putevi kroz Bosnu, izbezumljeni ljudi, panika. Ja koja ne znam šta je sa mojim roditeljima, koji su me u Donjem Lapcu, zbornom mestu kuda su se izvlačili ljudi iz Krajine, ugurali, iako sam se opirala, u auto rođaka da odem prva - u dahu priča Nataša.

Rat koji je preživela shvata kao jedno veliko iskustvo jer je mogla da sagleda sve što se dešavalo svojim očima, dodajući da je u Srbiji pronašla svoj novi dom:

- Srbija je zemlja koja mi je pružila novi dom, dala mi šansu da se odškolujem, a posle "Oluje" i preko potreban mir nakon četiri godine tog besmislenog rata. Uvek kažem da je mene više od "Oluje" prepalo apsurdno bombardovanje Srbije 1999. jer, kada nakon toliko vremena opet čuješ sirenu, ideš u skladište, to je mnogo teže. Pogotovo u periodu dok se roditelji nisu zaposlili. Farmerke jedine u kojima sam i došla sam fenom sušila da bih mogla da idem u školu - seća se scenaristkinja i dodaje da se bogu zaklela da se nikada neće žaliti ma kako joj bilo, jer su svi živi i zdravi.

DOSTOJNA PREDAKA

- Otac je radio tri posla da bih ja imala sve i zato mi je još bolnije jer danas, kad mogu nešto ja njemu da vratim, njega više nema. U toj situaciji ja sam mogla samo da doprinesem tako što sam se školovala, završila sam dva preostala razreda gimnazije u Beogradu, posle i dva fakulteta, zaposlila se. Bio je tako ponosan na mene i ta činjenica mi sad mnogo znači, njegova sreća kad sam diplomirala, kad me sa majkom vozi na apsolventsko veče - kamen da zaplače.

- Tamo su moji grobovi. Moj otac je iz Beograda ispraćen na naše mirno i idilično seosko groblje, grobovi bake i deke, njihovih predaka, dokazi postojanja koji su se ukrstili u meni i nastojim da budem dostojna njihovih života. Tamo je i manastir Krka, gde se osećam najuzvišenije na svetu i nikad neću prestati da dolazim dok sam živa.