UZNEMIRUJUĆI DETALJI O MARKU ŽIVIĆU IZ BOLNICE! Evo šta se dešavalo neposredno pred SMRT, noću je plakao od bolova!

Prošlo je pet godina otkako nas je napustio Marko Živić, glumac koji je svojim osmehom, vedrinom i neiscrpnom energijom ostavio neizbrisiv trag na domaćoj umetničkoj sceni. Preminuo je 14. oktobra 2021. godine, u 49. godini života, nakon borbe sa koronavirusom, a iza sebe je ostavio brojne uloge, nezaboravne trenutke i uspomene na čoveka koji je i u najtežim životnim trenucima nastojao da sačuva optimizam.

Iako je ostvario zapaženu karijeru i osvojio simpatije publike širom regiona, njegov život nije bio lišen teških iskušenja. Iza osmeha po kojem je bio prepoznatljiv krila se i emotivna strana o kojoj je povremeno govorio u intervjuima. Kolege su ga pamtile kao duhovitog, neposrednog i velikodušnog čoveka, uvek spremnog da pruži podršku onima kojima je bila potrebna.

Marko Živić rođen je 4. aprila 1972. godine u Kruševcu, gradu za koji je ostao snažno vezan tokom čitavog života. Iako je profesionalni put gradio u Beogradu, rodni kraj nikada nije zaboravio, već ga je doživljavao kao svoje najvažnije uporište.

O posebnoj vezi sa rodnim gradom govorio je sa mnogo emocija, ističući da je Beograd njegov dom, dok je Kruševac njegova kuća. Posebno mesto u njegovim sećanjima zauzimala je crkva Lazarica, koju je doživljavao kao simbol svog rodnog grada.

Njegova karijera obuhvatala je brojne pozorišne, televizijske i filmske projekte, a publika ga je volela zbog prirodnosti, harizme i sposobnosti da i najjednostavnije scene učini upečatljivim. Ipak, iza profesionalnih uspeha nalazila se i životna borba koja ga je zauvek promenila.

U trenutku kada je njegova karijera bila u usponu, Marko se suočio sa jednim od najtežih izazova. Godine 2008. dijagnostikovan mu je rak želuca i jednjaka, zbog čega je morao da se podvrgne zahtevnoj operaciji i prođe kroz dug i iscrpljujući oporavak.

Suočavanje sa ozbiljnom bolešću predstavljalo je veliki udarac, ali glumac nije želeo da dozvoli da mu ona oduzme vedrinu i životni optimizam. O teškom periodu kasnije je govorio otvoreno, ne skrivajući koliko je bilo izazovno proći kroz lečenje i suočiti se sa neizvesnošću.

Čak i tokom boravka u bolnici, nastojao je da zadrži duh po kojem su ga svi poznavali. Prema ranijim svedočenjima o njegovom ponašanju tokom lečenja, trudio se da oraspoloži druge pacijente i podstakne ih da, u skladu sa svojim zdravstvenim stanjem, ustanu iz kreveta i prošetaju.

- Zvali su me često iz klinike da psihički dižem pacijente. Išao sam da ih zasmejavam i verujem da sam nekome i pomogao. Kasnije sam postao maskota celog odeljenja. Tako je bilo i dok sam sam ležao u bolnici. Desi se da padneš mentalno u toku noći, jer dnevno primaš šest ili osam infuzija, a jedna kaplje dva sata. Noću plačeš jer si vezan za krevet, ali sam ustajao, šetao hodnikom i glumio Rokija Balbou. Boli te sve, ali ja sam glumio da boksujem sa nekim - govorio je Živić.

Na taj način održavao je pozitivan duh i širio radost po sumornim bolničkim hodnicima.

- Pacijenti su izlazili da me gledaju, smejali se, navijali. Moraš nekako da se iščupaš iz toga. Recidivi obično stignu kasnije nakon tih stresnih situacija, imao sam trenutak da kažem sebi ne mogu više, ali sam gurao kao buldožer, iako nisam imao snage - rekao je glumac u svom poslednjem televizijskom gostovanju.

BONUS VIDEO: