ČOVEKU UVEK TREBAJU LJUBAV I TOPLINA: Promovisana zbirka priča koja će oduševiti sve

U knjižari Delfi SKC predstavljena je zbirka priča „Nora i Zmija“, jednog od naših najvećih pisaca današnjice Vladana Matijevića.

O knjizi koja je podeljena u pet ciklusa, sastavljenih od naizgled nepovezanih fragmenata, često grotesknih i uvrnutih ispovesti glavnih junaka i skazova u kojima se ogleda nakaradna logika, naopak sistem vrednosti i nevesela svakodnevica savremenog potrošačkog društva, govorili su, pored autora, i književni kritičari Tamara Krstić i Predrag Petrović.

Književni kritičar Predrag Petrović istakao je na početku da ovom zbirkom priča, baš kao i prethodnim knjigama, Vladan Matijević dokazuje majstorstvo i raskošsvog pripovedačkog talenta.

- Meni je posebno zadovoljstvo što je Vladan Matijević ove godine objavio baš zbirku pripovedaka i što je ostao veran pripoveci kao žanru. Čini mi se da je njegova slava i počela zbirkom priča ’Prilično mrtvi’, za koju je dobio Andrićevu nagradu. U novoj knjizi možemo prepoznati neke odlike poetike Vladana Matijevića, ali i niz novih momenata koji govore o pomeranjima u opusu. Prepoznajemo u nekim ciklusima usmerenost na stvarnost koju možemo prepoznati, stvarnost savremenog doba, koja je uvek nekako začinjena i momentima crnohumornog, apsurdnog, grotesknog, a to je ono što daje posebnu draž i izuzetnost njegovim pripovetkama. Ali, u ovoj zbirci, možda i više nego u nekim njegovim prethodnim ostvarenjima, možemo prepoznati pomeranje ka svetovima fantastike, koji svoje uporište imaju i u mitovima, legendama, predanjima, folkloru. To je meni bilo izuzetno. Tako da se u ovoj zbirci uspostavlja jedan raskošni raspon slika, vizija, svetova, prostora, vremena – od svakodnevice u predgrađu jednog provincijskog grada pa do fantastičnih svetova vila, vodenih bića, kojima se prostor i vremena neprestano ukrštaju - rekao je Petrović, dodavši da je u vezi sa ovom zbrikom fascinantno i to što na prvi pogled deluje kao raznotona, ali da je zapravo jedna izuzetno osmišljena celina.

- Prvi ciklus bi se mogao nazvati ’Portret umetnika u mladosti’, po jednoj od priča. To je portret umetnika koji stasava na periferiji jednog blatnjavog provincijskog gradića i suočava se sa stvarnošću koja ne haje za pesnika. On odrasta sa opredeljenjem da bude pisac, na užas svoje okoline, i svojim komšijama priča priče o vilama i vilenjacima, koje na kraju i objavljuje pod nazivom ’Ti se ne bojiš ove vode’, kako se zove poslednji ciklus priča u knjizi. Dakle, tu prepoznajemo okvire jedne dobro i pažljivo osmišljene celine. Provincijska sredina je opisana u drugom ciklusu ove zbirke, koji uporište, možda, ima u pripoveci koja se zove ’Divlja gradnja’. To je metafora Srbije i savremenog doba. Postepeno se iz takve stvarnosti sve više okreće ka fantastici, koja uporište ima u različitim izvorima. Bilo je kod Matijevića i ranije pričā koje su zasnovane na resemantizaciji antičkih mitova, herojā, njihovom izmeštanju u savremene okvire. Ovde je to postala čitava jedna izuzetna celina.“

Najavljujući ovu knjigu, pisac Vladan Matijević je rekao da je, pišući je, imao utisak da mu stvarni svet postaje za nijansu jasniji, iako je u ovim pričama prikazan kao izvitoperen i čudan.

- Kada dugo razmišljate o svetu i o njemu pišete priče, i kada dugo razmišljate o različitim junacima, uglavnom o onima sa margine, iako ima tu i pesnika i kraljeva i kraljica i čudovišta, neke stvari vam postaju jasnije. Knjiga je zamišljena da bude fragmentarna. Neki fragmenti su povezani – kao u priči ’Nora i Zmija’, ili ’Portret umetnika u mladosti’ ili ’Pesma iz Rukavca’. Ima 31 priča, ali zbog tih pet tema koje sam obradio da bih prikazao današnji svet može se reći da u stvari ovde ima pet priča. Priče i junaci i zbivanja iz jedne priče pojavljuju se u drugoj, tako da bi ovo moglo da se doživljava i kao pet priča i kao roman - rekao je Vladan Matijević i osvrnuo se i na pojam svevremena.

- U knjizi eseja i beleški ’Memoari i amnezije’, koja je objavljena 2012, razmišljao sam o svevremenu i pisao o tome kako se kod nas ništa ne završava. Kod nas još uvek traju tranzicija, samoupravljanje, Drugi svetski rat i borba između Karađorđevića i Obrenovića. Sve traje i ne završava se, i sve novo počinje i traje paralelno sa starim. Čoveku su uvek bile potrebne ljubav, toplina, hrana. To je trebalo i antičkom čoveku i pećinskom čoveku i treba savremenom čoveku i tu se ništa ne menja. Zato, recimo, pričam priču o Jeleni Trojanskoj kojoj je muž rekao da mora proći gola pred braniteljima Troje, muškarcima ogrezlim u krv, da pokaže zbog koje lepote će oni umreti, a na kraju priče povlačim paralelu sa ženom koja u letnje podne danas prolazi pored Tojotinog servisa i ulicom koja je ogrezla u erotiku ide u frizerski salon. Premeštam junake iz jednog vremena u drugo i to funkcioniše jer smo mi u stvari isti kao i ti heroji iz antičkog doba. Samo su se promenili zakoni, tehnika, moda i neke još bezvezne, nebitne stvari, ali čovek je ostao isti - rekao je Vladan Matijević.