PROROČKA ZAOSTAVŠTINA PREMINULOG BRITANSKOG ROKERA: Svetski hit stvoren kad ga je ritam brisača u saobraćajnoj gužvi odveo u trans!

U svetu rokenrola malo je pesama koje su istovremeno uspele da budu hitovi masa i duboka filozofska kritika civilizacije. Hrapavi glas preminulog Krisa Rije 1989. svetu je podario pesmu "The Road to Hell" ("Put za pakao"), koja nije samo rok hit iz prošlog veka nego i upozorenje koje svet nije poslušao.

Sve je počelo kišne večeri na auto-putu M25, ozloglašenoj kružnoj saobraćajnici oko Londona. Rija je bio zaglavljen u nepreglednoj koloni automobila. Dok su brisači ritmično udarali o šoferšajbnu, a ispred njega se stapala crvena svetla automobila, Kris je upao u neku vrstu transa. Atmosferski uvod pesme donosi nadrealnu sliku u kojoj on sreće duh svoje majke koja je preminula nekoliko godina ranije. Ona ga pita šta se desilo sa svetom koji je ostavila, a Kris odgovara da je nestao i da je zamenjen betonom, cinizmom i brzinom koja nikud ne vodi. To je bila pesma o gubitku duše moderne Engleske i zapadne civilizacije.

Pesma "The Road to Hell" ne bi bila to što jeste bez specifičnog zvuka Krisove gitare. On je bio majstor slajd tehnike, ali ne na onaj klasičan, "prljavi" bluz način. Njegov ton je bio čist, staklast i dugovečan. Iz svoje čuvene, crvene i ofucane fender stratokaster gitare izvlačio je tonove koji su zvučali kao krici u daljini.

Njegov glas na ovom albumu bio je u zenitu. Kasnije je postajao sve dublji i hrapaviji usled brojnih bolesti. Kad je album objavljen u oktobru 1989, odmah je zaseo na prvo mesto britanske top-liste i tamo ostao tri nedelje. U eri ispeglanog popa, Kris Rija ponudio je nešto sirovo, iskreno i mračno.

On je ostao čovek iz radničke klase, sin italijansko-irskih imigranata koji je video da put do pakla nije popločan zlatom, već propuštenim prilikama. Rija je otišao, a njegova dijagnoza društva data u "The Road to Hell" sluša se s još većom težinom: Vesti su postale brutalnije, saobraćajne gužve stalne, a tehnologija nas je suštinski otuđila. Rija je hroniku propadanja društva spakovao u vrhunski rok aranžman.

U istom albumu Rija je objavio i pesmu "You Must Be Evil" ("Moraš biti zao"). Gledao je na Skaj njuzu užasne scene gde su ljudima u Južnoj Africi stavljali gume oko vrata i palili ih.

- Kasnije mi je prijatelj rekao da je nasilje najavljeno da bi kamere bile spremne. Da bi opstao u takvom medijskom svetu, moraš postati zao - pričao je Rija.

A u pesmi "Tell Me There's a Heaven" opisao je trenutak kad je njegova ćerka Džozi u vestima videla jezivo nasilje. Deda joj je rekao: "Ne brini, dušo, taj čovek je sad u raju." Iste noći Rija je izrazio roditeljsku nemoć stihom: "Voleo bih da i meni neko kaže da raj postoji."

BONUS VIDEO: