"ŽELIM DA UMREM, SPREMNA SAM" Poslednje napisane reči Vedrane Rudan JEŽE DO KOSTIJU, opaka bolest je potpuno POKOSILA!

Hrvatska književnica i poznata kolumnistkinja Vedrana Rudan otvorila je dušu u jednoj od svojih najintimnijih i najpotresnijih kolumni dosad. U tekstu simboličnog i bolnog naslova "Umiranje na rate - Devojka u zagrljaju metastaza", objavljenom na njenom zvaničnom sajtu, Rudanova je bez zadrške i patetike opisala svakodnevicu osobe koja se bori s opakom bolešću - metastatskim karcinomom.

Foto: ST/Nemanja Pančić

- Je*ote, koji davež. Hemio, imuno, zračenja, bolnica, bolnica, bolnica… Pa dođeš kući. Mačke grickaju keksiće, cveće cveta oko kuće, muž u fotelji, na ekranu se neki kreteni bore za neko prvo mesto. Zove me prijateljica i plače. Čekam da se smiri. "Ovo ti nisam nikad rekla, nezamisliv mi je život bez tebe." Ćutim jer nije pristojno stalno ponavljati: "Želim umreti, želim umreti", a ljudi oko tebe ti prodaju foru kako je sve u mojim rukama samo treba misliti ružičasto. Moj muž skače sa stolice, "naši" će ipak biti prvaci… Kako će izgledati život u kući kad me ne bude - napisala je Vedrana na svom blogu.

Foto: Tanjug/Vladimir Šporčić

- Šta će se promeniti? Mome će mužu si*ati komad, zdravi komad, peći palačinke, sve će naše zajedničke fotke ležati u konobi… Smejem se glasno. "Konačno", govori muž, "vidiš da hemio ima smisla, bolje si, ozdravićeš." "Da", govorim, "osećam se bolje" i gledam veselo u muža koji ne zna šta ga čeka. A moja deca? Zovu me, posećuju, spremaju mi posebne ručkove, a ja glumim entuzijazam pred jednim detetom koje shvata da glumim. Drugome kukam. Žao mi je ljudi koji me ne puštaju da odem, a onda mi pada na pamet kako bih se ja osećala na njihovom mestu. Ubila bih boga u njima ako bi klonuli. Zadavila bih muža kad bi mi rekao: "Kad ja umrem, na kauču će sedeti zdravi gospodin i ubacivati ti jagode u usta…" "Je*ale te jagode", vrisnula bih histerično, "bori se za život, ne planiraj moju budućnost". Zato mu nisam spomenula onu si*atu kuvaricu. Prijateljica me opet zove: "Zamisli, nije zaboravio na godišnjicu, uplatio nam je letovanje na Korčuli…" A onda me zabrinuto pita: "kako si?" Oseća se krivom. Htela bih mojim dragima normalnim glasom reći: "Ne bojim se, spremna sam, opustite se i vi." Zašto moram cvrkutati: "Želim živeti, želim živeti želim živeti?" Kad ćemo svi mi shvatiti da se smrt dešava i onima koje volimo?

Foto: Tanjug/jadranka Ilić

BONUS VIDEO