KOMORA SOCIJALNIH RADNIKA: Da li angažovana umetnost može da bude i odgovorna?!

Foto: pixabay.com

Foto: Ilustracija

Pored umetničkih vrednosti, po rečima njegovog autora, tokom stvaranja filma insistirano je na "istinitosti".

Pa ipak, gledano očima socijalnog radnika, ovaj film ne daje pravu sliku o sistemu socijalne zaštite, centrima za socijalni rad i zaposlenima.

Bez namere da umanjimo borbu jednog čoveka protiv sistema, borbu za svoju decu, želimo da ukažemo na to da je stručni rad u oblasti porodično-pravne zaštite izvrgnut ruglu i vulgarizovan, a stručni radnici prikazani kao beskrupulozni otmičari dece siromašnim građanima, kojima je oduzeto pravo na participaciju u postupku, pritužbu, žalbu.

Napadi javnosti koji su usledili posle emitovanja filma govore u prilog koliko nam kao društvu nedostaju informacije o sistemu socijalne zaštite, o tome kako se stvara medijska slika kada se samo čuje jedna strana, koliko se ljudi lako opredeljuju ne razmišljajući o celini, o uzrocima i posledicama, ne promišljajući dublje o nekim temama.

Ovakvim prikazivanjem sistema socijalne zaštite, propisa koji uređuju oblast zaštite dece, kao i poslom stručnih radnika, stvara se odnos nepoverenja i svojevrsnog linča opšte javnosti u odnosu na zaposlene u centrima za socijalni rad, umanjuje se značaj hraniteljstva u našoj zemlji i urušava se celokupna zaštita dece.

Bez namere da aboliramo propuste koji se dešavaju i u radu centara za socijalni rad i prihvatajući svu odgovornost, pitamo se da li i stvaralaštvo koje se poziva na istinite motive treba da bude odgovorno?!

Uz poštovanje umetničke slobode, društvene angažovanosti autora i želje da se skrene pažnja i osvetli jedan problem, lična sudbina, u filmu nije verodostojno prikazano sve što prethodi – procedure, propisi i postuapnja zaposlenih u centrima za socijalni rad. "Istinit film" ili bar film snimljen po "istinitim motivima" trebalo bi da podrazumeva opis događaja, proučavanje procedura i postojećih praksi.

Izostaje i deo koji se odnosi na to šta se na kraju desilo i koji je epilog ove situacije. Ovi elementi dobijaju još više na značaju kada se uzme u obzir uticaj na javnost koju je film proizveo. Činjenica je da je film snimljen na osnovu istinitog događaja, ali ga ne možemo poistovećivati sa njim.

Uticaj umetničkog dela, što ovaj film zaista i jeste, na javnost deluje optimistično u pogledu da na prosečne građane još uvek utiču kulturni sadržaji i umetnost. I upravo zbog toga, fokusiranje na pojedine teme je od velikog značaja ali tim raste i odgovornost za sadržaj i način plasiranja informacija.

Nakon emitovanja filma, nekoliko emisija je bilo posvećeno slučaju aktera po kojem je film prikazan. Mehanizam ovakvog izveštavanja o temama iz oblasti socijalne zaštite, daje diskriminaciono pravo javnosti da targetiraju čitavu jednu profesiju "nepodobnih", "neprofesionalnih", "otimača dece". Stiče se utisak da je traganje za istinom dobija oblik krize identiteta socijalnih radnika a jednu humanu delatnost stavlja na margine društva.

Nemogućnost razgovora o temama iz oblasti socijalne zaštite i suočavanje mišljenja, glavna je karakteristika aktuelnog izveštavanja o temama koje su najznačajnije za jedno društvo. I dok jedni "snimaju" a drugi "targetiraju",  delovi istine za javnost postaju jedina i svekolika istina, zaštita porodice i dece ostaje zamaskirana utiscima o otimanju dece zbog siromaštva.

Ulazimo u fazu opasnog obračuna. Uzalud objašnjavajući poznanicima i prijateljima, nepoznatim ljudima na društvenim mrežama, da to tako ne funkcioniše i da se deca ne izmeštaju iz porodica zato što je neko siromašan, da se ne daje novac hraniteljima jer su oni zli i koruptivni, da hranitelji ne maltretiraju decu, da socijalni radnici nisu produžena ruka vlasti već da se školuju da bi zastupali korisnike i povezali ih sa svim resursima koji postoje u jednoj zajednici.

Svako od nas misli da ima svoju istinu, ali ona je jedna samo ju je teško pronaći između – namera i faktičkog stanja, zvaničnog i nezvaničnog, monologa i dijaloga.

Izražavanje različitog mišljenja preduslov je otvorene komunikacije kao uvod u rešavanje problema. I ne bismo trebali da zanemarimo dobru stranu situacije u kojoj se nalazimo – kada umetnost uperi svoje reflektore na najbolnije tačke i najznačajnije teme jednog društva, sve nas podstakne da dublje razmišljamo o tome. I upravo zbog toga što je reč o bolnim temama, nakon kojih se svi preispitujemo, nije dovoljno da umetnost bude samo angažovana, imperativ je da ona pre svega bude odgovorna. To duguje ljudima o čijim sudbinama se bavi i društvu u celini.