(FOTO, VIDEO) PROVELI SMO DAN SA MILOŠEM VUČEVIĆEM: Moj najveći ponos je Žeželjev most

Foto: ST/D. KADIĆ

Miloš Vučević

Jedan jedini put tokom celog dana, koliko smo proveli s njim, gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević se iznervirao. Stajali smo na obali rukavca Šodroš, pored Dunava, jednom od njegovih omiljenih mesta. Uskoro, nedaleko od ovog mesta, proći će četvrti novosadski most, a projekat uređenja Šodroša i okoline naišao je na zamerke dežurnih mrzitelja svega i svačega, a najviše aktuelne vlasti. Iako nije predviđen nikakav komercijalni sadržaj.

Ipak, pre Šodroša, od 7.30, kad smo sačekali Vučevića pred Gradskom kućom, podelili smo s njim obaveze koje su stajale u agendi za taj dan - kolegijum, sastanci, uključenja u TV program, obilazak radova... Zbog zgusnutog rasporeda, mogao je da izabere samo jedno od omiljenih mesta u gradu na koje bi nas odveo. Trebalo mu je dve sekunde da izgovori: Šodroš.

- Da imamo više vremena na spisku, svakako bi bili i tvrđava, Fruška Gora, kao i vožnja brodićem po Dunavu - priča nam Miloš dok šetamo pored vode.

U susret nam dolazi pecaroš i prisustvujemo, kako nam kasnije objasniše, klasičnom ribolovačkom dijalogu.

- Je l' grize - pita Vučević.

- Slabo, džabe sam ovde od jutros - odgovara mladić.

- Ajde, nek je bistro - pozdravlja ga Vučević.

Potom nam gradonačelnik, inače pasionirani ribolovac, objašnjava:

- Najveća je moguća greška ribolovcu i lovcu reći srećno. Pecarošu se kaže bistro, a lovcu dobar pogled. Dobro me podsetiste da se pohvalim da sam najbolji pecaroš među političarima. Znam da se Šarčević hvalio da je on najbolji, nisam hteo da mu rušim iluzije dok je bio ministar, međutim, sad ću vam reći, bolji sam od njega.

Čvarci i za psa Skubert, kućni ljubimac porodice Vučević, pripada rasi lagoto romanjol, poznatijoj kao lovci na tartufe. Kako smo čuli, ubedljivo je najprivrženiji Milošu, a objašnjenje je prosto: - Žena i sinovi hranili su ga granulama, a ja sam dodavao čvarke. Sve vam je jasno.

Ovog puta, ozbiljnije teme ostavili smo za neki drugi put. Rešili smo, takođe, i da slike kažu više od reči. Ali neka se zna, priču smo počeli vakcinacijom ("ponosan sam koliko se Novosađana vakcinisalo, ali još to moramo da pospešimo"), budućim četvrtim mostom ("tek smo otvorili Žeželjev most, a ja sam pitao Vučića za još jedan, mislim da sam ga tada opasno iznervirao"), reakcijama građana na njegov rad ("u Novom Sadu ćeš sve lakše dobiti nego pohvalu i aplauz, takvi su ljudi, teško pokazuju emocije"). Pričali smo i o porodici ("posle toliko godina mi smo sad kao jedan uigran tim"), fudbalu ("politika je kao apoteka, i to ona najčistija, u odnosu na fudbal"), knjigama ("čitam ih nekoliko paralelno, trenutno 'Nacionalnu istoriju 19. i prve polovine 20. veka' i Dedijerove priloge za biografiju Josipa Broza Tita o srpsko-albanskim odnosima'").

NAJLEPŠI TRENUTAK Ima ih nekoliko. Kada je Novi Sad proglašen za evropsku prestonicu kulture, kada smo otvorili prvu novu fabriku u gradu "Aptiv". Ipak, bez premca, trenutak kada sam prvi put prešao preko Žeželjevog mosta, koji smo ponovo izgradili. To je bila pobeda života. Tad su mi kroz glavu prošle sve one strašne slike bombardovanja. Te 1999. mi je, inače, bilo posebno teško jer sam pre toga vojsku služio u Gnjilanu.

NAJTEŽI TRENUTAK Ima ih dva. Prvi je kad nam je pretilo da čak 2,5 milijardi dinara gradskog novca ostane blokirano u dve banke. Drugi kad su mi izvođači upropastili investiciju koja je trebalo da bude prelepa, bazen u Spensu. Sad sve to moramo da popravimo. Kao što vidite, nemam problem da to priznam.