Đurđev: Nenad Jezdić treba da bude sledeći srpski ministar poljoprivrede

Foto: youtube.com/Srpska liga

Aleksandar Đurđev

 Čovek koji već godinama živi i radi na svom rodnom ognjištu u Zabrdici kod Valjeva i ima puno pravo da govori o ovom problemu. Dok je Nenad Jezdić na toj sednici objavio rat beloj kugi i eroziji srpskog sela, u međuvremenu se našao na frontu drugog rata koji je njemu objavljen, a koji niti je očekivao niti priželjkivao. Napadnut je, zamislite, zbog toga što je radio svoj posao. Zato što je na otvaranju novog auto-puta glumio Miloša Velikog. Dok su drugi rado prihvatali uloge u antisrpskim filmovima, Jezdić je glumio u najboljim srpskim filmovima i serijama.

Dok neki drugi glumci ruše i urlaju po Beogradu, on obnavlja svoje imanje, svoje selo, ali i veru i nadu da srpsko selo može oživeti. Jezdić je uvek bio dokazani srpski patriota, koji se trudio da na najbolji mogući način promoviše tradicionalne vrednosti i duh porodičnog i nacionalnog vaspitanja. Pored neumornog rada na selu i u pozorištu, Jezdić je uvek imao vremena i za javni angažman.

Poslednji u nizu je kampanja o zaštiti orla krstaša, simbola naše nacije i države, koju je on pokrenuo. Međutim, tzv. opozicioni deo našeg društva je, kao i uvek, nasrnuo na najbolje među nama. Valjda samo zato što Jezdić ne pripada njihovom taboru, zato što je svako ko ne misli kao oni nepoželjan u ovom društvu. Jezdić je uvek bio opozicija lažnoj i antisrpskoj opoziciji, a nikada svojoj državi i narodu. Njima, zapravo, smeta to što je Jezdić sve ono što oni nisu niti će biti – srpski seljak koga se oni toliko gnušaju. 

Foto: Tanjug/Predsedništvo Srbije

Vučić i Jezdić

Nenad Jezdić već sedamnaest godina živi u svom rodnom selu, gde se, zajedno sa svojom porodicom, komšijama i prijateljima, bavi poljoprivredom. On je u burnim tranzicionim vremenima izabrao da bude seljak, a ne „vip ličnost“. Iako nikada nije prestao da se bavi glumom, za sebe kaže da je pre svega srpski domaćin. Jezdić je, u danas tako teškim vremenima za srpskog seljaka, simbol svega onog što je Srbiji potrebno. Zato je državi Srbiji potreban ministar poljoprivrede kao što je on.

Reč je o čoveku koji je otišao iz grada na selo, koji je odlučio da, baš kao i njegovi preci, postane pravi domaćin – čovek koji je sposoban da se brine o sebi i svojoj porodici, koji ne traži milostinju ni od države ni od drugih ljudi. Fakultetski je obrazovan, ali ga to nikada nije otuđilo od „običnog čoveka“, štaviše, on sa takvim ljudima radi, druži se, živi. Iskrene patriote i ljubitelje sela obradovala je vest da se Jezdić pridružio radu Nacionalnog saveta za spas sela i nimalo iznenadila njegova obaveštenost o stanju srpskog sela i poljoprivrede i stručno znanje na tom polju.

Ministar Milan Krkobabić je u Jezdiću prepoznao i ljudski i profesionalni kvalitet. Prepoznao ga je zahvaljujući tome što svoje ministarske dane ne provodi u udobnoj beogradskoj kancelariji, već obilazeći sela u svim srpskim krajevima. Baveći se pitanjem regionalnog razvoja, ministar Krkobabić je shvatio da je on moguć samo kroz razvoj sela, te je zato i pokrenuo tako opsežan projekat za njegov spas.

Srbiji je preko potrebno posebno ministarstvo za regionalni razvoj sa ministrom Krkobabićem na čelu, dok srpski agrar zaslužuje da ga konačno vodi čovek koji se uspešno bavi poljoprivredom i živi od nje poput Jezdića. Da se regionalnim razvojem na najvišem nivou bavi čovek koji je za nešto više od dve godine osnovao 550 zadruga, a da poljoprivredu vodi domaćin koji je osetio seljačku muku na svojim rukama, a uz to je i stručan. Bio bi to pobednički tandem, spoj mladosti i iskustva, energije i mudrosti, čiji rezultati zasigurno ne bi izostali. Razvoj sela i regionalni razvoj dobitna su kombinacija za prosperitet cele Srbije.