Marija Stanković: Ćacika je simbol otpora nasilju

Za Mariju Stanković reč „ćacika“ nije uvreda, već simbol otpora nasilju. Studentkinja medicine iz Žitorađe i kandidatkinja za narodnu poslanicu na listi „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“ svojim političkim angažmanom dospela je i u središte oštrih reakcija na društvenim mrežama. Govori da je pojedine kolege javno prozivaju, dok joj privatno čestitaju na hrabrosti, ali i upozorava koliko je opasno kada pretnje počnemo da prihvatamo kao nešto uobičajeno.

Iza političkih stavova koje odlučno zastupa stoji i lično iskustvo koje je usmerilo njen profesionalni put: medicinu je, kaže, upisala želeći da pronađe dijagnozu za tegobe sa kojima je godinama živela. Iz uloge pacijentkinje ponela je lekcije o empatiji, odgovornosti i tome koliko odnos lekara prema čoveku može da znači.

Foto: Republika

U razgovoru sa Predragom Azdejkovićem za „Ozloglašen“ govori o odrastanju u Žitorađi, blokadama fakulteta, odlasku mladih lekara iz Srbije i odnosu vere i medicine. Uprkos političkim podelama, ističe da ima prijatelje među onima koji podržavaju blokade i da želi dijalog. Gde se završava neslaganje, a počinje netrpeljivost — i koliko smo spremni da saslušamo nekoga ko misli drugačije?

Šta te je motivisalo da se uključiš u politiku, budeš na izbornoj listi i potencijalno postaneš narodna poslanica?
Smatram da nije dovoljno da se mladima govori da su budućnost Srbije, već da treba aktivno da se uključe u izgradnju te budućnosti. Zato sam tu. Mi mladi imamo svoje ideje, stavove i novu energiju, a istovremeno možemo da učimo od ljudi koji su već aktivni u politici, koji su izgradili svoje ime i mnogo su iskusniji od nas. Mislim da je upravo taj spoj potreban našoj Srbiji i da može da donese velike rezultate.

Živko Gvozdenović je postavio pitanje šta će se raditi sa „ćacikama“ 26. Da li te je to zabrinulo i kako vidiš njegovo naknadno objašnjenje da to nije bio poziv na nasilje?

To je sada njegovo pravdanje da nije bio poziv na nasilje. On je javno pozvao na to, a možemo da pročitamo i komentare ispod tog videa. Koliko sam videla, kasnije je pisao, govorio i snimao videe objašnjavajući da nije mislio na „ćacike“ kao žene, nego da nam je navodno tepao i da smo ga mi pogrešno protumačili.
Zaista je jezivo pozivati na napade, silovanje i uznemiravanje žena zato što misle drugačije, imaju svoj stav i podržavaju određenu politiku. Mislim da to nije napad samo na nas, žene koje podržavamo politiku Aleksandra Vučića, već i na svaku drugu ženu koja misli drugačije.
To je zastrašivanje i smatram da takve stvari ne smemo da dopustimo. Ne možete da plašite žene i pretite im silovanjem samo zato što drugačije misle. Naravno da sam tu da javno iznesem svoj stav i mišljenje i da, bez obzira na pretnje, odbranim ono u šta verujem.

Foto: Republika

Da li si posle toga i lično imala neprijatnosti od strane blokadera?
Jesam. Nakon što sam se javno obratila na konferenciji za novinare i tokom gostovanja istakla da je za mene „ćacika“ simbol otpora nasilju, dobijala sam poruke i pretnje. Ponoviću da za mene to jeste simbol otpora nasilju, iako oni smatraju da „ćaci“ označava nekoga ko je nepismen i neobrazovan. Ne možete da kažete da smo nepismeni i neobrazovani — iza nas stoje naša dela, rezultati i obrazovanje.
Stojim iza toga da je „ćacika“ simbol otpora nasilju, zato što su ćacike ustale i javno rekle koga podržavaju. Pretnje nisam dobijala samo od muškaraca nego i od žena. To me je na neki način povredilo, jer žene treba da budu podrška jedna drugoj. Da se dogodio napad na ženu koja podržava njihovu političku opciju, ja bih opet stala u njenu odbranu.

Posle te konferencije za novinare u Danasu je objavljen tekst o tebi. Takvi tekstovi „Ko je…“ meni liče na poternice, iako je ovaj prema tebi bio korektan i naveo tvoje rezultate. Međutim, među komentarima sam video i „budući Mengele“. Da li si ih čitala i kako se odnosiš prema takvim porukama?
Taj komentar nisam videla, ali jesam tekst „Ko je Marija Stanković“. Iskreno, malo sam se i začudila, jer su me i pohvalili. Nemaju ni šta da mi nađu kada iza sebe imam samo rezultate koje sam stekla radom i trudom.
Što se tiče komentara na društvenim mrežama, ne može da vas ne povredi kada vidite ružan komentar o sebi, posebno kada znate da to čitaju vaša porodica, majka, otac, sestra i prijatelji. Ali kada znate ko ste, to može na trenutak da vas povredi, ali ne može da vas potpuno slomi. Ja znam ko sam, kakve rezultate imam iza sebe, kakve stavove zastupam i koje vrednosti imam.
Trudim se i da ne čitam takve komentare. S druge strane, ako je njima to besplatna psihoterapija, neka pišu. Eto, učinila sam im uslugu.

Foto: Republika

Kako je tvoja porodica reagovala na odluku da se politički angažuješ? Da li su te upozoravali da nije pravi trenutak ili su te potpuno podržali?

Apsolutno su me podržali. Nijednog trenutka nisu mi rekli: „Nemoj, nije vreme. Vidiš kakve reči upućuju, koliko vređaju i napadaju, a sada i tuku žene na ulicama.“ Svesni su da sam na strani koja se bori za našu Srbiju, za našu otadžbinu.
Na listi sam koju predvodi čovek koji je svetski lider, koji je svojim radom i trudom Srbiju digao na noge, koji pokazuje prave vrednosti i bori se za našu veru, tradiciju i porodicu. Ima plan i program koji mi mladi treba da podržimo. Uključio je i nas mlade, sa našom energijom, da zajedno gradimo ovu državu.
Smatram da, kada vam je motiv da se borite za svoju državu, otadžbinu i svoje korene, nema toliko prostora za strah.

Kakva je danas situacija u Nišu i na Niškom univerzitetu? Koliko su blokaderi jaki među studentima?
Kod nas u Nišu, konkretno na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Nišu, situacija je odlična. O blokadama se uopšte ne govori. Imamo jaku upravu fakulteta, na čelu sa dekanom, profesorom Mitićem. Naš fakultet je, kao što znate, prošle godine prvi izašao iz blokade. Mislim da nakon povratka na nastavu nije održan nijedan plenum. 
Strasti su se smirile i sve kolege normalno komuniciraju sa mnom. Nema tenzija. Mi se ipak školujemo da jednog dana postanemo lekari. Zamislite da među nama postoji tenzija na vežbama, a radimo sa pacijentima i sutra treba nekome da pomognemo ili spasemo život.
Dešava se, međutim, da me pojedine kolege dele na društvenim mrežama, prozivaju, pišu komentare i iznose laži o meni, a onda mi se te iste kolege privatno javljaju, čestitaju na hrabrosti i žele da izdržim sve ovo. To mi je prilično apsurdno. Privatno mi čestitate, a onda me prozivate na društvenim mrežama. Vidim tu podeljenost i dozu straha kod njih.
Što se tiče odnosa na samom fakultetu, i među studentima i između studenata i profesora, sada je sve normalno. U početku je bilo različitih komentara: gde sam bila prethodnih meseci, zašto sam se opredelila za tu političku opciju, da izdajem svoje kolege i slično. Ne mogu da kažem da toga nije bilo, ali sada je sve normalno.

Foto: Republika

Kako su se blokade odrazile na kvalitet nastave?
Mislim da je zbog blokada opao kvalitet nastave i obrazovanja. Ne mislim samo na Medicinski fakultet u Nišu, već generalno na fakultete na kojima se izučavaju medicina, stomatologija i farmacija, kao i na visoke škole i strukovne studije iz tih oblasti.
Mi smo se na fakultet vratili u aprilu, a u predavanja i vežbe uhodali smo se tek tokom maja. Zamislite da internu medicinu, koja ima više od 2000 strana, treba da savladate za tako kratko vreme. A interna medicina nije samo učenje iz knjige. Tu su vežbe i predavanja, treba da se čuje živa reč i razgovara sa pacijentom.
Kvalitet nastave je zaista opao, a mi sutra treba da držimo nečiji život u rukama. To je veoma odgovoran posao.

Naišao sam na američko istraživanje prema kojem 88 odsto mladih glumi „woke“ stavove iz straha od napada i prozivanja na društvenim mrežama. Čini mi se da i deo mladih u Srbiji iz istog razloga glumi podršku blokaderima. Kako ti to vidiš?

To je upravo ono o čemu sam malopre govorila. Dele me na društvenim mrežama i pišu komentare, a privatno mi čestitaju ili mi priđu kada me vide na ulici. Nisam doživela da me kolege na ulici prozivaju ili mi nešto dobacuju. U početku je bilo situacija kada su me čekali ispred Infektivne klinike, skandirali i skakali, ali nakon toga nije bilo ničega.
Smatram da postoji doza straha, jer su videli kroz šta smo prošli mi u Pionirskom parku, odnosno studenti koji su javno, svojim imenom i prezimenom, izneli stavove. Ja sam prošla kroz psihičko maltretiranje i nasilje na internetu, a kolega Miloš Pavlović i kroz fizičko nasilje u Studentskom gradu i Pionirskom parku. Prošao je kroz stravične napade, da ne govorim o nasilju na internetu i psihičkom nasilju koje i danas trpi.
Verujem da se kolege, kada to vide, uplaše i povuku. Lakše im je da budu uz nas sa strane, a da javno pričaju da su uz blokadere, kako ne bi doživeli isto.
Zamislite da vam neko preti silovanjem. Ja sam psihički jaka i mogu to da izdržim, ali postoji neka devojka koja ne može, ili roditelji koji to teško podnose. To su zaista strašne stvari. Ne mogu takvo povlačenje da opravdam, ali ne mogu ni da osudim nekoga zato što ne želi javno da iznese svoj stav.