NA IVICI Uglješa Mrdić: Prvi put u 30 godina zakone o pravosuđu pisali smo bez dozvole stranaca (VIDEO)

Nekadašnji novinar, a danas pravnik, narodni poslanik i član Predsedništva Srpske napredne stranke Uglješa Mrdić, predsednik je Skupštinskog odbora za pravosuđe. U ovom razgovoru govori, kako kaže, ne samo kao političar nego i kao kolega novinar, o medijskoj sceni i podeli društva, o izborima i razlici između napretka i nasilja, o svom setu pravosudnih zakona i borbi za efikasno pravosuđe, o krivičnim prijavama posle tragedije u Novom Sadu, o jedanaestodnevnom štrajku glađu koji ga je, kako tvrdi, doveo na ivicu života, i o osobinama koje su ga, uz podršku porodice, do svega toga dovele.

Dugo ste bili novinar. Kako vam danas izgleda medijska scena, uz tu ozbiljnu podelu i omalovažavanje kolega?

- Profesionalno sam kao novinar radio od 1997. do 2012. i uvek sam se zalagao za zaštitu novinara, posebno koleginica. Međutim, danas imamo situaciju da pojedini blokaderski, tajkunski mediji propagiraju mržnju prema svim novinarima koji ne misle kao oni. Pamtim i devedesete i dvehiljadite, ali nikada nije bilo ovako da su targetirani novinari koji imaju pravo na svoj stav. Sada imate situaciju da ti mediji targetiraju političare, novinare, analitičare, pa i njihove porodice, a kada se novinarima preti ili kada ih na događajima polivaju vodom i čupaju za kosu, oni to ne samo da ne osuđuju, nego praktično podržavaju. Tako se stvara prava atmosfera linča, kakve do sada nije bilo.

Foto: Republika

 

Zašto vam se čini da je podela danas veća nego devedesetih, pred 5. oktobar?

- Ne bih to nazvao podelom u smislu da je pola na jednoj, a pola na drugoj strani, nego imamo situaciju da je jedna manjina dve godine maltretirala većinu naroda, kroz blokade raskrsnica, nasilje na ulicama, napade na novinare i političare i njihove porodice, i kroz javni linč i pretnje na mrežama. Devedesetih je većina medija bila državotvorna: bilo je kritike vlasti, pa i mnogo opozicionih medija, ali oni državu Srbiju nisu napadali niti propagirali mržnju. Danas, od dve hiljade dvanaeste, imamo toliku slobodu da pojedini mediji smatraju da imaju pravo da najgorim imenima nazivaju sve one koji

drugačije misle, a to nije ni profesionalno, ni etički, ni moralno.

Procenat ljudi koji podržava studentsku listu ipak nije zanemarljiv. Kako to tumačite?

- U Srbiji uvek imate jedan procenat ljudi koji je protiv vlasti i podržava opozicioni blok. Pojedini mentori opozicije iz zapadnih centara moći shvatili su, posle ubedljivih poraza, da moraju nešto da urade, pa su se koncentrisali, prvo oko Saše Jankovića, a kasnije kroz razne kampanje, "Jedan od pet miliona", "Ne davimo Beograd", "Srbija protiv nasilja". Svaki put se opozicioni blok okupi, uđe u parlament sa oko trećinom poslanika, a onda se odmah podeli; tako smo dobili šest ili sedam poslaničkih grupa. Ono što je sada bitno jeste da naša lista "Aleksandar Vučić, ujedinjena Srbija" ima najmanje sto dvadeset šest poslanika, koliko je potrebno da sami formiramo vladu, da niko ne može da nas uslovljava. Biračima koji nisu zadovoljni treba poslati poruku da ovo nije podela za Vučića ili protiv njega, nego podela između napretka i nasilja.

Foto: Republika

 

Zašto se vaša lista zove Ujedinjena Srbija?

- Zato što se zalažemo za sigurnost svih građana, bez obzira na nacionalnu, versku ili političku pripadnost, i onih koji su protiv nas i onih koji su za nas i onih neutralnih. Srbija u odnosu na druge evropske države i svetske sile spada u manje države, ali je za nas najveća, jer je naša najveća svetinja i otadžbina. Da bismo je ojačali, moramo biti ujedinjeni u borbi za državne i nacionalne interese, za sigurnost svih građana i za ekonomski napredak. Vučićeva politika garantuje napredak, nove investicije, više novca u budžetu, veće plate i penzije, nastavak infrastrukturnih projekata i, što je najvažnije, politiku mira i stabilnosti. Birači 25. oktobra ne treba da budu vođeni inatom ili prkosom,
nego mišlju o budućnosti svoje dece i Srbije.

Vi ste čovek posvećen pravosuđu. Da li je sudstvo u Srbiji nezavisno?

- Godinama se zalažem da pravosuđe bude nezavisno, efikasno i da građani imaju poverenje u njega. Godine 2024, 1. aprila, preuzeo sam dužnost predsednika Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu i sve ono što je u skladu s Ustavom i mojim ovlašćenjima radio sam maksimalno: odbor se redovno sastajao, postavljao sam poslanička pitanja i tražio izveštaje o radu. Kao član radne grupe za unapređenje izbornog procesa, bio sam predlagač zakona o jedinstvenom biračkom spisku, čiji sam tekst 11 puta menjao, a koji je prihvatio preporuke i odbora i civilnog društva i opozicije. Posle toga sam, pošto javni nastupi i pitanja nisu dali efekta, prešao na podnošenje krivičnih prijava protiv najodgovornijih u pravosuđu i za ono najgore što se desilo, a to je velika tragedija u Novom Sadu i smrt 16 ljudi.

Zbog čega ste podnosili krivične prijave i tražili izveštaje o radu tužilaštva?

- Podnosio sam krivične prijave pod imenom i prezimenom, dostavljao dokaze i dopunjavao ih, što nije moj posao, jer porodice žrtava i cela javnost zaslužuju odgovore. Podnosio sam prijave i protiv vrhovnog tužioca i predsednika sudova, ali nije bilo adekvatne reakcije. U decembru 2025. Odbor za pravosuđe razmatrao je petogodišnji izveštaj o radu Vrhovnog tužilaštva i vrhovnog tužioca Zagorke Dolovac, koji pet godina nisu podnosili, i taj izveštaj nije usvojen, 11 prema nuli. To što je tužilaštvo uopšte smelo da vrši pritisak na poslanike, da nas pita kako smo se usudili da ne usvojimo izveštaj ili da predložimo zakone, nema nigde u svetu; niko iz MUP ili

bezbednosnih službi nije vršio pritisak na nas, a tužilaštvo jeste.

Foto: Republika

 

Vaš set od pet pravosudnih zakona naziva se "Mrdićevi zakoni". Šta je njihova suština?

- U zagradi to znači zakoni za efikasnije pravosuđe, i to je moj odgovor svakome ko krene da ih kritikuje. Reč je o pet zakona: o sudijama, o javnom tužilaštvu, o Visokom savetu tužilaštva, o Visokom savetu sudstva i o mreži sudova i tužilaštava. Zalagao sam se da tužilaštvo bude samostalnije, da javni tužioci imaju veće pravo u svom radu, a da manji uticaj ima vrhovni tužilac, jer smo imali situaciju da vrhovni tužilac oduzme predmet jednom tužiocu i da ga drugom, preskačući celu hijerarhiju, što je bila monopolistička situacija. Predložio sam i da se Treći osnovni sud i tužilaštvo u Beogradu, koji pokrivaju Novi Beograd, Surčin i Zemun, razdvoje, da bi bili efikasniji. Ti zakoni su ušli u proceduru, bili dvadesetak dana na uvidu javnosti i usvojeni, a ono što je važno jeste da su po prvi put u trideset godina pisani u Beogradu, bez konsultacija i dozvole bilo kog stranca.

Da li su ti zakoni imali podršku struke i kako je reagovao Zapad?

- Većina tužilaca i sudija podržala je te zakone; ne mogu da utičem na onu manjinu koja ne poštuje ni ustav sopstvene zemlje, bavi se politikom i gleda šta će reći stranci. Pošto smo zakone doneli mimo njihove dozvole, imali smo pritiske iz Evropske unije i Venecijanske komisije, pa smo, zbog interesa Srbije i evropskih integracija, zatražili njihovo mišljenje. Formirana je radna grupa Ministarstva pravde, čiji sam bio član, pa smo tekstove unapredili i prihvatili deo preporuka, a za deo smo argumentacijom pokazali zašto treba da ostanu isti. U junu su ti zakoni dobili pozitivno mišljenje Venecijanske komisije, koja je jedan deo pohvalila, a jedan kritikovala. Ako sudija radi profesionalno i u skladu sa ustavom, nema čega da se plaši; a sav politički pritisak na sudije koji sam video dolazio je od blokadera, ne od vlasti.

Foto: Republika

 

Pominjete pad nadstrešnice u Novom Sadu. Koga smatrate najodgovornijim?

- Vreme je pokazalo, što se tiče pada nadstrešnice, da su nevini i Vesić i Momirović i Jelena Tanasković, da tu nema odgovornosti, a to govorim i kao pravnik i kao političar. Hapsili su članove Srpske napredne stranke, a najodgovornije, po lancu komande, slučajno nisu ni pozivali na razgovor. Zato sam podneo krivične prijave protiv onih kojih nema na optužnici: Nebojše Bojevića, koji je bio predsednik skupštine akcionara "Železnica", i Milutina Miloševića, izvršnog direktora zaduženog za bezbednost. Oni su po lancu komande najodgovornija lica, predlagali su odluke i anekse i angažovali revizorsku komisiju, a nigde ih nema na optužnici. Ja sam za to da se svi saslušaju, ko je kriv da
odgovara, ko je nevin da bude oslobođen, ali ne može da se hapse jedni jer su iz SNS-a, a drugi da ne budu ni pozvani. Ne mogu mediji da vode istragu, niti tužilac mimo zakona da targetira ljude za koje se ispostavi da su nevini.

Vaša borba kulminirala je štrajkom glađu. Zašto ste na to odlučili?

- Podneo sam krivičnu prijavu Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal, prikupljao nove dokaze mesec i po dana i lično ih odneo, održao konferenciju za novinare i tražio odgovore, ali ih nisam dobio. Kada sam shvatio da neko prikriva najodgovornije za pad nadstrešnice, a porodice žrtava zaslužuju istinu, odlučio sam da štrajkujem glađu da nateram tužilaštvo da radi svoj posao, kao što je ono nateralo mene da dostavim dokaze. Da su se oni pitali, ja bih umro: ne bi izdali ni saopštenje, ne bi imali sednicu o usvajanju izveštaja, ne bi bilo ni mojih zakona, i oni bi bili pobednici. Na sreću sam preživeo i nastavio borbu, a celoj Srbiji, pa i Evropi, razotkrio ko je taj odmetnuti deo tužilaštva i
sudstva, koji je, srećom, u manjini.

Foto: Republika

 

Koju svoju osobinu najmanje podnosite, a koja vas je dovela dovde?

- Nekim ljudima mnogo verujem i jako sam emotivan, što je dobro, ali brojni ljudi tu emociju
zloupotrebe. Lako praštam, pa se pitam da li nekome ko vas iznevveri i izda više puta treba davati drugu šansu; to bih verovatno trebalo da modifikujem kod sebe. Što se vrlina tiče, to su hrabrost, upornost i lojalnost, podjednako bitne, a uz upornost idu i vrednoća i rad na sebi. I danas se, sa četrdeset osam godina, dodatno obrazujem, čitam, pišem knjige, naučne radove i zakone, jer smatram da čovek treba da uči dok je živ. Opuštam se u krugu porodice i prijatelja i kroz sport, jer džudom se bavim i dan-danas, preko četrdeset godina. Da nisam hrabar, uporan i lojalan, ne bih smeo da se obračunavam sa zloupotrebama u pravosuđu ni da štrajkujem glađu.

Da li je štrajk glađu bio trenutak kada ste bili na ivici?

- Trenutak kada sam bio na ivici života i smrti bio je poslednji dan štrajka, 10. novembar 2025; ta poslednja dva-tri dana mislio sam da umirem, a verovatno sam i umirao. To su rekli i lekari i ministar zdravlja Zlatibor Lončar, da bih umro da me tog jutra nisu primili u Urgentni centar i da sam ušao u još jedan dan bez hrane, na hladnoći, spavajući u šatoru. Pio sam samo vodu, čaj i kafu bez šećera jedanaest dana. Odluku da prekinem štrajk nisam doneo ja, nego je došla lekarska ekipa sa ministrom Lončarom; država je donela odluku da mi spasi život, spakovali su me na nosila i priključili na aparate. Imao sam i teške posledice, jo-jo efekat i zdravstvene komplikacije, pa sam morao da promenim ishranu i pojačam šetnje i treninge da bih se oporavio.

Foto: Republika

 

Da li je, kada se sve sabere, vredelo?

- Kada je za Srbiju, vredelo je, vredelo je rizikovati i život i zdravlje. Žao mi je zbog trauma koje je pretrpela moja porodica, zbog dece koju sam istraumirao, zbog roditelja koji su se te godine teško razboleli od raka, majke koja je u julu operisana, oca koji je operisan istog meseca kada sam stupio u štrajk. Žao mi je što za Mitrovdan, moju slavu, nisam bio sa porodicom, nego u šatoru, i što po prvi put u životu nisam mogao da uzmem ni žito ni slavski kolač. Ali uprkos svemu, oni su me podržali i dužan sam im do kraja života. Drago mi je što sam dao veliki doprinos borbi za efikasnije pravosuđe, što sam razbudio sudije i tužioce koji su pošteno radili a bili u strahu od agresivne manjine, i što mogu uzdignutog čela da šetam ulicama i nikoga da se ne bojim. Kao što je govorio blaženopočivši
patrijarh Pavle, budimo ljudi.

BONUS VIDEO