SRBIJA MI JE OČEVINA, REPUBLIKA SRPSKA DEDOVINA

Koreni nas obavezuju da pamtimo, a deca da gradimo budućnost u miru. Srbija mi je očevina, a Republika Srpska dedovina. Kao što su neraskidive ljubav oca prema detetu i ljubav dede prema unuku, tako ni ja ne mogu da razdvojim ljubav prema Srbiji i Republici Srpskoj. Jedna je zemlja mog oca, druga zavičaj mog dede. Obe su deo mene, mog identiteta i porodičnog pamćenja.

Za mene Republika Srpska nije samo ime na karti. Ona je narod, zavičaj, porodična priča, svetinja i uspomena na pretke. Da bismo razumeli koliko nam znači, moramo poznavati istoriju ljudi koji su na tim prostorima živeli, stradali i opstajali.

Nažalost, uveren sam da mnogi u Srbiji nedovoljno znaju o stradanju Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941. do 1945. godine. Jasenovac, Prebilovci, Garavice, Korićka jama i brojna druga stratišta ne smeju ostati samo nazivi koje povremeno čujemo na godišnjicama. Iza tih imena stoje ljudski životi, ubijena deca, majke i očevi, ugašena ognjišta i porodice kojima je gotovo zatrt svaki trag.

Ustaški režim sprovodio je masovne progone i ubistva Srba, Jevreja i Roma, kao i svojih političkih protivnika. Ta stradanja ostavila su duboke rane koje su preživele generacije.
U Hercegovini i Bosni istorija se čuvala i kroz porodična svedočanstva. Pamtila su se imena ubijenih dedova i pradedova, mesta na kojima su nestali i reči onih koji su preživeli. Zato su raspad Jugoslavije i ratovi devedesetih u mnogim porodicama probudili strah od ponavljanja tragedije. Taj strah moramo razumeti kada govorimo o težnji srpskog naroda da zaštiti svoje porodice, ognjišta i pravo na život.

Zato ne prihvatam da se srpskom narodu pripisuje kolektivna krivica, niti da se Republika Srpska i svi njeni građani obeležavaju etiketom „genocidne tvorevine". Zločin ima počinioca, a krivica se ne sme pripisivati čitavom narodu. To načelo važi za sve, bez obzira na ime, veru i nacionalnost. I Ujedinjene nacije naglašavaju da se odgovornost za genocid ne može pripisivati etničkoj ili verskoj zajednici kao celini.

Foto: Dejan Stošić

Republika Srpska je jedan od dva entiteta utvrđena Ustavom Bosne i Hercegovine. Za mene je ona i dom ljudi koji žele sigurnost, dostojanstvo i mirnu budućnost za svoju decu.
Godinama smo se premalo upoznavali. Za mnoge se predstava o Bosni i Hercegovini svodila na viceve i stereotipe, dok su istorija, kultura i stradanje njenih ljudi ostajali daleko od pažnje. To moramo da promenimo znanjem, susretima i razgovorom.

Već pet godina učestvujem u povezivanju dece iz Srbije i Republike Srpske. Deca iz Hercegovine dolaze u Srbiju, a našu decu vodimo u Crnu Goru i Republiku Srpsku, da upoznaju svetinje, zavičaje i svoje vršnjake. Na tim putovanjima obilazimo i Prebilovce, Korićku jamu i druga mesta stradanja srpskog naroda.

Pamtim reči nastavnica koje su mi, potresene onim što su videle i čule, govorile: „Nismo znali koliko ste ovde propatili." U tim rečima bilo je i tuge i svesti o tome koliko još moramo da učimo jedni o drugima.

Posebno pamtim dečje suze u Prebilovcima, kada su čula priču o stradanju meštana i učiteljice Stane Arnaut, koju su ustaše ubile 1941. godine. Te suze su pokazale da su deca razumela da pred njima nisu samo istorijski podaci, već sudbine ljudi koji su imali svoje porodice, snove i pravo na život.

Foto: Dejan Stošić

Naša je obaveza da im pomognemo da iz tih susreta ponesu znanje i saosećanje. Da pamte svoje žrtve i poštuju tuđe. Da razumeju da se odgovornost počinilaca ne prenosi na njihove sunarodnike i potomke. Da ljubav prema svom narodu izražavaju čuvanjem njegovog dostojanstva i poštovanjem drugih.

Srbija i Republika Srpska povezane su porodicama, jezikom, kulturom, verom i uspomenama. Te veze najbolje čuvamo kada se posećujemo, pomažemo i kada naša deca odrastaju poznajući jedna drugu.

Srbija mi je očevina, Republika Srpska dedovina. Obe nosim u srcu. Precima dugujem sećanje, a deci trud da im ostavimo budućnost u kojoj će biti više susreta, radosti i mira.