NA IVICI Predrag Savić: "Ivo Andrić se odrekao rimokatoličke vere zbog Stepinca i zločina u Jasenovcu" ( VIDEO)

Književnik i advokat Predrag Savić, koji je svoju advokatsku profesiju i strast prema istoriji pretočio u knjige, gost je emisije "Na ivici". Kroz kombinaciju novinarskog i advokatskog istraživanja rehabilitovao je desetine zaboravljenih ličnosti i otkrio brojne istorijske falsifikate. U ovom razgovoru govori o prikrivenim stranicama naše prošlosti, o granici između istorijskih činjenica i duhovnih predanja, o Ivu Andriću i Isidori Sekulić, o kultu ličnosti i o tome zašto smatra da se, zarad duhovnog opstanka nacije, moramo suočiti sa sopstvenim greškama.

Koliko zapravo znamo o sopstvenoj istoriji, i kako ste vi dolazili do prikrivenih činjenica o nama kao narodu?

Moj rad je kombinacija novinarskog i advokatskog istraživanja, a junaci mojih knjiga su ljudi koje sam rehabilitovao, osamdesetak manje poznatih ličnosti koje su, kao intelektualne gromade, obeležile na primer srpski katolički pokret. Među njima je jedan od najbogatijih dubrovačkih Srba katolika, sponzor gotovo svih srpsko-katoličkih organizacija u Dubrovniku, sokolski starešina i blizak prijatelj kralja Aleksandra, kao i Anatolij Ivanović, vlasnik Narodne prosvete, koji je tema moje poslednje knjige "Gospodar knjiga". Ono što je bitno jeste da mi često robujemo istorijskim podacima onako kako ih je diktirala komunistička epoha, kako je hteo Centralni komitet, kako je htela Udba. Falsifikovali su, dopisivali, prepravljali i prećutkivali, sve u cilju jačanja kulta ličnosti, a moje knjige u

velikoj meri otkrivaju upravo te istorijske falsifikate.

Foto: Republika

 

Da li ste, dok ste istraživali, morali i sami da prećutite neka svoja saznanja?

Ja sam u principu veliki protivnik prećutkivanja i prikrivanja. Nailazio sam na nedovoljno proverene informacije, na zapise špijuna u dosijeima Udbe, koje nisam mogao da koristim jer nisam bio siguran da su istorijski dokazane. Imamo situaciju u kojoj mnoge činjenice ne možete da dokažete na nivou sudskih ili istorijskih dokaza, pa je pitanje kako ih uopšte plasirati. Danas se strašno kajem zbog jedne priče koju sam izbacio iz "Gospodara knjiga". Došao sam do podatka da je Anatolij Ivanović stigao u talasu od oko dvadeset pet hiljada ruskih izbeglica, a sa njim su bila i tri ruska kaluđera koja su završila u jednom manastiru. Njih su krajem četrdeset prve godine, u onim revolucionarnim levim

skretanjima, na najsuroviji način ubili, i to samo zato što se nisu uklapali u sliku ruskog komunizma: nisu bili komunisti, nego žestoki antikomunisti koji su se bavili objavljivanjem duhovnih dela. Izbacio sam tu priču jer nisam imao dovoljno veza sa Anatolijem, a ona pokazuje kolika je odgovornost Milovana Đilasa, koji je bio izaslanik Josipa Broza za Crnu Goru, a danas se, zbog svog kasnijeg disidentstva, prikazuje gotovo kao demokrata.

Pomenuli ste Đilasa. Kakva je priča o Desanki Maksimović?

Desanka Maksimović, najveća pesnikinja koja je hodala ovim prostorima, bila je satkana od posebnih ljudskih i hrišćanskih osobina. Kada je pesnik Radovan Zogović proglašen komunističkim otpadnikom i stavljen u zabranu, jedino je on mogao da zakuca na Desankina vrata, i ona ga je uvek primala, a njen suprug Sergej Slastnikov mu je bio podrška. Tada joj se javio Đido i pitao je kakav je to način da prima tog otpadnika, jer će i sama nastradati. Desanka mu je odgovorila da čovek može da pogreši,da se svakome nekad omakne, a on je rekao: meni se to nikada neće desiti. A onda se i njemu
omaklo, pa se i on našao na Desankinim vratima, i ona ga je primila i tešila. Nastao je problem kada su se on i Zogović najavili istovremeno, pa je Desanka izmišljala da ide u kupovinu, iako nikad nije išla, samo da se njih dvojica ne bi srela. A zapravo su obojica bili dva lica istih neizlečivih komunističkih otpadnika koji su komunizam ipak stavljali na prvo mesto.

Foto: Republika

 

Gde za vas prestaju istorijske činjenice, a počinju mistična i duhovna predanja?

Tu moramo biti vrlo obazriv. Činjenice koje su zapisali istoričari i za koje postoje dokumenti nesporne su, ali kod mističnih i duhovnih predanja morate biti oprezni. Ja ta predanja ne stvaram, ali ih rado opisujem u svojim delima. Upravo sam se vratio iz Grčke, gde sam se poklonio čudotvornoj ikoni Bogorodice sa ostrva Trikeri. Ta vekovima stara ikona otkrivena je osamsto dvadeset treće godine u ruševinama, pošto ju je jedan monah decenijama tražio jer mu se javila Bogorodica, a kada je pronađena, miris je zavladao ostrvom. Strašno je, međutim, to što je taj manastir četrdeset sedme godine, zbog grčkog građanskog rata, pretvoren u najsuroviji zatvorenički logor za žene, grčku varijantu Golog otoka. Tu je bilo pet hiljada žena, uglavnom sloveno-govorećih, koje su Grci nazivali
Makedonkama, a među njima je bilo i mnogo Srpkinja, jer u to vreme još nije bila dovršena ona internacionalna aktivnost na stvaranju sintetičkih nacija. Držane su bez hrane i vode, u podrumskim ćelijama, dok se ta čudotvorna ikona, po predanju, iznosila na susedna ostrva da bi prestala kuga.

Bili ste svedok i jednog neobičnog događaja na Prevlaci?

Devedesetih godina bio sam novinar Večernjih novosti i pratio sam pravoslavnu veru. Otac Hilarion je dobio zadatak da obnovi manastir na Miholjskoj prevlaci, gde je Sveti Sava osnovao jednu od prvih srpskih episkopija. To mesto su zvali Ostrvo cveća, a bilo je stanište oficira i vojske, koji su tu smestili izbeglice i maltretirali monaha koji je došao da obnovi porušeni hram. ledeći put kada smo došli, crkva je bila puna oficira. Oni koji su ga ranije tukli i čupali za bradu odjednom su se smirili, zavladao je mir. Otkopali su mošti prevlačkih mučenika i celo ostrvo je zamirisalo. Fotoreporterka koja je radila sa
arheologom akademikom Jankovićem držala je butnu kost iz koje je isticalo više vode nego što je kost mogla da zaprimi. Došao sam sa idejom da je to neka popovska podvala, ali su hvatali tu beskrajno čistu vodu u posude, a hemijsko-biološka analiza pokazala je da je čista kao suza. Video sam sopstvenim očima kako na to reaguju ateisti, ljudi vaspitani da im je sve dozvoljeno i da Isus Hrist nikada nije ni postojao.

Foto: Republika

 

Da li vam se dešavalo da promenite tok knjige zbog nečega što ste otkrili ili sanjali?

Jesam, često menjam ideje. Knjiga "Tajna o izgubljenim romanima Ive Andrića"; nastajala je petnaest godina. Napisao sam pet stotina kompjuterskih strana, pa sam morao da skraćujem, i to tako što sam diktirao na diktafon, a daktilografkinja prekucavala. U tom magnovenju izbacio sam deo o Andrićevom odnosu prema stradanju Srba u Jasenovcu, prema zločinima NDH i prema Stepincu, i definitivno ga izbrisao. A onda sam shvatio da to moram imati u romanu, sanjao sam te delove i nisam mogao da ih se setim. Petog dana, opet u snu, setio sam se da sam samom sebi bio poslao mejl sa svim izbrisanim materijalom, pa sam ga posle duge pretrage pronašao. Tako sam vratio priču
o tome zašto se Ivo Andrić odrekao rimokatoličke vere. To je javno rekao, pred svedocima, u domu slikarke Bele Pavlović: vratio se iz policijske stanice, pokazao ličnu kartu na kojoj piše samo da je Srbin po nacionalnosti, bez vere, i rekao da je tražio da izbrišu da je katoličke vere, zbog Stepinca izbog tih zločina.

Ko je za vas bio Ivo Andrić, kako ste ga prikazali?

Andrić je bio čovek na ivici, koji je mogao da bude proglašen državnim neprijateljem i da završi kao sedamdeset hiljada drugih Srba. Bio je srpski nacionalista od početka, talac i zatvorenik za vreme Austrougarske. Roman počinjem pismom Luja Vojnovića, nespornog lidera srpsko-katoličkog pokreta, koji bratu piše da je upoznao mladog Srbina katolika Ivu Andrića za koga veruje da će jednog dana biti najpoznatiji među svim Srbima rimokatolicima. Andrić se i sam, bar jednim delom, osećao kao Srbin katolik, ali je na kraju ostao samo Srbin. Bio je diplomata od principa: kao ambasador spasao je oko pet stotina uhapšenih poljskih intelektualaca, a doktoru Hiršfeldu, koji je u Valjevu za
vreme Prvog svetskog rata smislio vakcinu protiv tifusa, pokušao je da pomogne dajući mu državljanstvo. Govorio je malo, a radio više. To što je na kraju postao član Komunističke partije bilo je da bi izvukao živu glavu, jer je već njegov rad u vladi Stojadinovića kao pomoćnika ministra bio dovoljan za streljački stroj.
Pomenuli ste Isidoru Sekulić.

Foto: Republika

 

Šta se dogodilo sa njenom knjigom?

Isidora Sekulić i Anatolij Ivanović bili su duša i telo Narodne prosvete. Ona je prevodila, pisala predgovore, uređivala, i zajedno sa Ivanovićem stvorila je najveću izdavačku imperiju ikada u jugoistočnoj Evropi, koja je za samo dvadeset godina okupila toliko velikih stvaralaca da je to gotovonemoguće ponoviti. Isidora je napisala jednu knjigu o Andriću, a  druga je, kažu, bila još bolja, ali je morala da je spali, jer se posle prve na nju obrušio Milovan Đilas. Sama je zapisala: Đido je uzeo sekiru i ubio nemoćnu staricu. To je, verovatno, najveći udar na srpsku pisanu reč na koji sam naišao u svom dugogodišnjem radu, i to stalno ponavljam: kada danas slave Đida, neka znaju da je taj čovek
napravio i duhovni genocid, nateravši Isidoru Sekulić, tu velikanku i akademika, da uništi svoje remek-delo. Priznali ste da ste u romanu o Andriću izmislili jedno pismo.
Andrić je, kao hrčak, skupljao sveščice, pisma i tuđe misli, pa je iz toga sažeo "Znakove pored puta", govoreći za sebe da je gospodar tuđih misli i reči, i sve to je besprekorno uklapao u svoja dela. U svom romanu izmislio sam jedno pismo Dimitrija Mitrinovića Ivu Andriću, ali sve je sklopljeno tako da odgovara istorijskim činjenicama, pa je moglo da postoji. Sada mi se iz desetak zemalja javljaju
istraživači i profesori i traže to pismo, nude da ga plate zlatom. Kažem im da je reč o fikciji, ali niko ne može da poveruje da sam ga izmislio, jer je previše originalno. A izmislio jesam, ali na osnovu dokaza: Rodoljub Čolaković jeste bio u španskom građanskom ratu, jeste pomogao Mitrinoviću da se izvuče, i na kraju je ispitivao Andrića.

Imate li strah ili odgovornost pred istorijskim ličnostima koje se pojavljuju u vašim knjigama?

Imam strah i mnogo se trudim da odgovaram istorijskim činjenicama, ali taj strah ubija literaturu. Kad god sam ga prevazišao, nastajala su moja najbolja i najtiražnija dela. Roman o kaluđeru, koji sam pisao na osnovu predanja iz valjevskog kraja i sopstvenog poznavanja monaškog života, imao je izdanja kod sedam izdavača, jer sam se tu potpuno oslobodio straha i napisao ga za petnaest dana, dok sam Andrića pisao petnaest godina, uz stalno briši-piši. Muku sam mučio i sa likom Nika Bartulovića, katolika i Hrvata koji je bio četnik i učesnik kongresa, pa sam njihov odnos rešio jednim imaginarnim susretom na stanici. O sudbini mnogih tih ljudi saznao sam zahvaljujući Nikoli Milovančevu. Sećam se promocije u Trebinju, gde su me pitali kako je ubijen katolički sveštenik i četnički ideolog don Jerko Gršković, a ja nisam znao. Moj tada sedmogodišnji sin je mitropolitu rekao
da mu se čini da, kad ne znam odgovore, nije trebalo ni da pišem knjigu, a mitropolit mu je
odgovorio da se neke knjige pišu upravo da bi se otvorila pitanja, a da će Bog pomoći da se dođe do odgovora. I zaista, tri godine kasnije vratio sam se sa tim odgovorima.

Foto: Republika

 

U eri mobilnih telefona i interneta, ima li smisla to pisanje i čitanje?

Ponekad pomislite da je to uzaludno i da je samo gubljenje vremena, dok na portalu i telefonu sve dobijete za dva-tri sekunda. Ali ono što tamo nema jeste dublje istraživanje, dublja rešenja, ideje i čovečnost. Zato mislim da se taj rat između savremenih medija i knjige ne može okončati u korist medija: knjiga će živeti i imati svoju ulogu. Ovog leta sam bio na moru i bio sam oduševljen kada sam na svakoj plaži video nekoga da drži knjigu. Ne smete nikada iskazivati apsolutno poverenje društvenim mrežama, jer one danas koriste veštačku inteligenciju, stvaraju priče i pokušavaju da vas ubede u neku virtuelnu stvarnost, a često su izvor dezinformacija. Isto važi i za našu istoriju, koju deca uče vrlo skraćeno i osakaćeno, kao posledicu udbaške komunističke istorije u kojoj su mnoge
stvari prećutane ili prekrojene. I dalje učimo da je Sutjeska epopeja o pobedi.

Kažete da nisu samo komunisti krojili istoriju. Je li onda naš srpski usud to skretanje sa puta?

Nisu samo komunisti prekrajali istoriju, prekrajalo se i u Kraljevini, gde se veličala uloga kralja Aleksandra. On je najodgovorniji za stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a svi kažu da je morao zbog pritiska velikih sila, što nije tačno. Kao argument najčešće pokazuju fotografiju šesnaest naučnika u Parizu i tvrde da su oni sa Britancima zakovali sudbinu Srba, ali ta grupa je zapravo dovedena da pomogne Srbima da ostvare želju kralja Aleksandra, i to zahvaljujući dvema ženama koje se prećutkuju: Idit Vilson, supruzi predsednika, i njenoj najboljoj prijateljici Blanši, udatoj za našeg velikog diplomatu Milenka Vesnića, koji je u Vatikanu isposlovao konkordat Kraljevine Srbije. Aleksandar je, dakle, mogao drugačije, jer je iza sebe imao i Pupina i te dve moćne žene. Mi smo
zavetni narod, ali sa tog zavetnog puta skrećemo kada poštujemo želje vladara i kada jačamo kult ličnosti, kao što smo to učinili sa Brozom, kroz kulturu, filmove i televiziju. Zato se, zarad istine i duhovnog opstanka nacije, moramo suočiti sa sopstvenim greškama i priznati da je postojala revolucionarna nepravda koja je odnela sedamdeset do devedeset hiljada Srba. Zato sam po zakonu o rehabilitaciji i vratio čast desetorici ljudi koji su bili proglašeni izdajnicima, a zapravo su radili u interesu srpskog naroda.

BONUS VIDEO