ČUVENI HRVATSKI NOVINAR EKSKLUZIVNO ZA REPUBLIKU! Margetić je PATOLOŠKI LAŽOV - dok je bio Domagoj, napadao je Hrvate, otkad je postao Stefan, napada Srbe

Neki ga nazivaju kontroverznim desničarom u novinarstvu i politici, veliki je prijatelj s Tompsonom, ne smeta mu poklič "za dom spremni", ali potencira da nema ništa ni protiv podizanja spomenika vojvodi Kalabiću u našoj zemlji, a Hrvatskoj, kaže, odgovara samo stabilna i jaka Srbija.

Mnogo protivrečnosti, makar naizgled, u samo jednoj rečenici, ali o tome neka za sebe sudi i procenjuje svako ko pročita ovaj intervju ili ga celog pogleda na Jutjub kanalu Republika news.

Ekipa Srpskog telegrafa i portala Republika usred Zagreba je razgovarala s Velimirom Bujanecom, autorom "Bujice", najgledanijeg TV talk-show (oprostite na engleskom, ali tako je ova forma ipak prepoznatljivija) programa u Hrvatskoj. Bio je to prvi put da govori za jedan srpski medij.

Foto: Republika

Razgovor prenosimo bez bilo kakvih uredničkih ili drugih intervencija, osim nužnog skraćenja zbog limitiranog prostora.

Dobar dan, sa mnom je Velimir Bujanec, poznati hrvatski novinar, njegov politički TV talk-show "Bujica", po prezimenu, ali i efektu koji pravi u javnosti, čini mi se, najgledaniji je u Hrvatskoj. Ispravite me ako grešim...

- Postoje razne statistike, merenja, ja samo mogu, pre svega, pozdraviti sve cenjene gledateljice i gledatelje vašeg medija u vašoj državi, kako vi kažete, u komšiluku, a mi na našem jeziku u susedstvu. To je meni strani jezik, ali ga razumem. "Bujica" vam je kao filmić za odrasle, svi gledaju, a neki ne smeju priznati da gledaju. U svakom slučaju, dobro došli u Zagreb, u glavni grad Hrvatske, mislim da je ovo prvi put da neko odavde daje intervju Srpskom telegrafu na neku političku temu. Kada sam promišljao hoću li ga dati ili ne, prvo sam se iznenadio što ste uopšte zvali, onda sam kazao: "Reći će mi da sam kukavica, da se bojim", tako da, nema nezgodnih pitanja, ima samo nezgodnih odgovora.
Moj sagovornik je poznat po svojim, neki bi rekli, ekstremno desnim stavovima. Je l' vam malo smeta što dajete intervju za Srpski telegraf? Da li biste više voleli da je samo Telegraf?
- Gledajte, vi dolazite iz države...
Inače smo rođeni u istoj državi.
- Nažalost. Ne zato što smo rođeni u istoj državi. Ja smatram da je ono retko u čemu se mogu s vama složiti da je dobro što te države nema jer ona je bila kao loš brak, a ovaj pred bogom nije sklopljen, pa razvod dolazi u obzir. Sklopili ga oni koji su nosili kapu s tri roga i borili se protiv boga. Druga stvar, zbog čega bi meni smetalo nešto što je u Srbiji. Vi ste sa sedištem u Beogradu, kako bi trebalo da se zovete? Jugoslovenski, turski... Vi se zovete Srpski telegraf i ja, kao hrvatski novinar, nemam s tim problema. Ja vam, znate, imam problema, ne problema, nego mi baš nije milo videti u Zagrebu i u Hrvatskoj, a vaš problem je Beograd, pa to neću komentarisati jer je susedno dvorište, kad je nešto jugoslovensko jer te države više nema ni na igrici, što pevaju naši reperi Trem ileven (zagrebačka grupa Tram 11, op. aut.) i, zapravo, briga me kome dajem intervju. Važno je da govorimo istinu, da je ovo profesionalno, da postoji dobra namera, dobra vera... Na neki način, pa ako mogu davati ovi jugosloveni koji šuruju s ovom vašom šarenom opozicijom, ako može Bjelogrlić, kao Jugosloven, doći na pulski filmski festival i tamo dobiti iz političkih predrasuda ovacije, ako može Sergej Trifunović na splitskom šetalištu puštati psa na dame, pa mogu i ja vama dati intervju. U svakom slučaju, hvala vam što ste mi dali priliku da ljudi vide da možemo normalno razgovarati o stvarima o kojima se nužno ne slažemo.
Da, to je bilo moje sledeće pitanje. Znači, ljudi se ne slažu, politike se ne slažu, države mogu da se ne slažu, ali mora da se razgovara. Slažete se s tim stavom, kako uopšte vidite aktuelne odnose Beograda i Zagreba?
- Pa prvo, apropo ovog, medijski sam hteo nešto dodati. U Beogradu je izlazio časopis Duga. Tamo je pisao jedan vaš sjajni intelektualac Dragoš Kalajić...
Pokojni.
- Da. Čitao sam njegove tekstove, čitao sam i Vjesnik u sredu, zanimala me politika, zanimala me istorija i mislim da se u tom kontekstu nemamo šta jedan drugome opravdavati ili bilo ko bilo kome. Ako su namere dobre. S treće strane, jedan vaš sjajan istoričar Bojan Dimitrijević, evo primera, kada je razgovarao za serijal Gordana Malića o NDH, nastupio je mnogo čestitije kao istoričar nego bilo koji jugoslovenski istoričar izrod ovde u Hrvatskoj. E sad, kako vidim odnose? S obzirom na to šta nam se sve izdogađalo u ne tako davnoj prošlosti, još su i dobri, kako bi grozni mogli biti. Postoje stvari oko kojih se nikada nećemo složiti, ali treba razgovarati, pa i u ovakvim intervjuima. Ima onaj vaš glumac Vuk Kostić, koji mi je mnogo bolji od tog Sergeja Trifunovića. On je rekao, a voleo bih ga čak i upoznati, otprilike, šta ti Hrvati, ajmo napraviti Kineski zid, naravno ne bi se zvao kineski, između nas, ako se već ne slažemo. Dakle, čovek je barem, kao jedan Srbin, rekao šta misli i puno mi je kvalitetnije kad on tako kaže, iskrenije i poštenije nego kada Trifunović radi to što radi. 
Pomenuli ste i Bjelogrlića i Trifunovića. Kako uopšte gledate na to što neki, ponajviše glumci, dolaze ovde i pričaju razne stvari? Je l' biste voleli vi, bez obzira na to šta ko misli, nekog Hrvata da tako dođe u Beograd, pa nešto napada Hrvatsku. Da li je to normalno?
- Mi možda nemamo glumce takve, ali imamo ove što misle da znaju pisati. Na primer, Ante Tomić, zovu ga Ante od kante jer je napadao hrvatske branitelje, pa mu je neko nepoznat sasuo kantu govana na šešir. Ali nije sad to bitno. Bilo bi zaista nepotrebno da bilo ko iz Hrvatske, smatram da to ne bi bilo pošteno, ide u Srbiju i da tamo vama kroji pravila igre, vaše unutrašnjopolitičke. Kao što smatram da je vrlo nepošteno kada iz Beograda, službenog ili ne, dolazi neko ovde, pa nama soli pamet. Recimo, može li pevati Tompson ili ne. Svako ima pravo pevati.
Izvinjavam se, ali moram prekinuti. Ne smetaju nama Tompsonovi zvuci, ali nam smeta kad on ima poklič "za dom spremni"...
- Znate, meni, kada vaši u Beogradu pozdravljaju četničkim pozdravom, a vi još tvrdite, što istorijski delom može biti tačno, da je to deo nekakvog antifašizma...
Ja sam siguran da jeste, ali opet, tu se ne slažemo i to je to...
- Ne, ne, možda se i slažemo. Mene to, u stvari, uopšte i ne zanima. Znači, vi se pozdravljajte u svojoj kući kako god vi hoćete. Ja to poštujem. Ako imate firange (zavese, prim. aut.) kakve ste izabrali, ako želim biti gost u vašoj kući, odakle mi pravo da to prigovorim. A mi ćemo u našoj kući pevati šta mi hoćemo, bez da bilo koga vređamo, pozdravljaćemo se kako mi hoćemo, ali ne mrzeći nikog. Jer, kada neko kaže da si spreman za dom, da prevedem to na vaš jezik, za kuću, za porodicu, startno u tome nema ničeg negativnog. Ako je bilo nečeg negativnog pod svim simbolima totalitarizma, bilo da je reč o komunističkim, fašističkim, nacističkim, ako dođete ovde, to nije fašistički, nego ustaški pozdrav, dakle ustaškim ili četničkim, ako su počinjene neke stvari koje ne valjaju ljudski, mi ne moramo generalizovati ljude i pljuvati po njima zbog toga. Evo, često povezuju "za dom spremni" i Blajburg. A to radi uglavnom jugoslovenska levica, mada je podela na levo i desno anahrona. Mislim na levicu i ovde i u Beogradu, pa i u Ljubljani do dolaska Janeza Janše na vlast. Oni stvaranjem mržnje prema ljudima demonstriraju da su oni kao nešto. Milanović je, kao, veliki Hrvat, zato što kaže za Srbe u jednom trenutku da su šaka jada. Pokazao je time kakav je zapravo. Generalizovao je jedan narod. OK, on je Jugosloven, levičar, gardista Titovog groba, mrziš podjednako hrvatske branitelje na koje si puštao probranu interventnu jedinicu, čast izuzecima, na Trgu Svetog Marka u Zagrebu, kao što govoriš za taj narod tako kako govoriš. A onda hoćeš njihove glasove. Ne, on je Jugosloven, on je tifusar sa Sutjeske, a te države više nema.
Vi ste me pitali nešto drugo. Pitali ste me za taj totalitarizam i taj pozdrav koji nije totalitaristički. Jer, čak je i Žarko Puhovski, koji slovi kao levo liberalni komentator, konstatovao jednu činjenicu. To je da HOS u ratu nije počinio niti je osuđen ni za jedan ratni zločin. Dakle, nema, to je Puhovski priznao. Ja zaista u budnici "Boj na Čavoglave", a morate znati kontekst vremena u kojoj je nastala, ne vidim ništa od toga. Ne vidim nikakvu razliku između te pesme i recimo vašeg "Marša na Drinu", koji se normalno izvodi. Ali ne moramo to ni upoređivati. Ni u kontekstu vremena niti bilo čega drugog. Možemo samo reći da se oko nekih stvari ne moramo slagati. Smtram da puno više mržnje proizvode oni koji meni lepe etiketun krajnjeg desničara, ustaše. Pa mislim, za vas je i Tonino Picula ustaša, a on u SDP sa Milanovićem. Pa kakav sam onda ja u očima tih ljudi. Međutim, vi ste mene mogli upoznati i drugačijeg od tih predrasuda. Mislim da je danas najveći problem slobodnih naroda u nezavisnim državama, i Srbiji i Hrvatskoj, u onima koji su izgubili svoju državu Jugoslaviju. Oni posredstvom bivših struktura, tzv. duboke države, oni koji su ostali bez apanaža i privilegija na raznim nivoima i osnovama, oni proizvode, UDBA proizvodi, kolokvijalno ćemo reći, metež, da bi mogli loviti u mutnom, a to se onda odražava na finansijski, bankarski, privredni, bezbednosni sektor... Pa zar Hrvatskoj nije u interesu stabilna Srbija, ona u kojoj se dogodi tragedija onoj splitskoj  porodici kada se onaj dečko, pokoj mu duši...
Mislite na Mateja Periša?
- Tako je. On je išao tamo, tata pošten čovek, vaterpolista, Hrvat, i za njega bi rekli desne orijentacije, pa je zahvalio vašem bezbednosnom sistemu jer je odagnao nešto što ga je moglo mučiti ceo život da mu dete nisu pronašli. Kako bi neko više došao kod vas, a dolaze vam ljudi, znam ih koji su izgubili u ratu po pola familije iz Škabrnje i drugde, pa idu tamo. Ja to ne razumem, ali i ne osuđujem. Ali bila je reč o vašem obrazu i vi ste ga i vaše bezbednosne službe opravdali. Čist je. O tome se radi. Dakle, meni može da lepi neke etikete ko god hoće, ali ja znam kakav sam. Bio sam u "Bljesku" pod komandom tada bojnika, kasnije generala, Mladena Mikolčevića, niškog specijalca. Ušao sam među prvima, on može posvedočiti, u selo Mlaka, gde postoji srpska pravoslavna crkva, gde sada Pupovac dolazi na parastos, a ja sam svedočio kada je baka izašla ispod cerade, kad na nju niko nije smeo da puca, kad nijedna kuća nije zapaljena. A onda slušam druge priče, a tamo sam bio. Dakle, čast poštenog vojnika, specijalca, dobrovoljca, mobilizovanog, s jedne i s druge strane... Jeste, ratovali smo. Ratovali su i Francuzi i Britanci. Ali verujem da postoji nešto što se zove vojnička čast, odgoj i viteštvo. I oni koji se toga ne pridržavaju neka im se sudi. 
Još ovo. "Oluja". Pre rata, a kaže Vučić nećemo se nikad složiti, pa i nećemo, Vučiću, on je došao da huška u Glinu. Bio je političar mlad, radikalan. I ja sam bio isto takav, i ne mislim da je on promenio ćud. On je i dalje za snažnu veliku Srbiju i to je njegovo pravo. A kada pređe Drinu, odnosno granice Hrvatske, mi imamo pravo reči: "Stop." I radi se samo o tome da moramo proceniti da rat nije počeo "Olujom", već je na tom području pre rata živelo 220.000 Hrvata, a zatečeno je 1995. samo 6.000 
Pustio sam vas sad, nisam hteo da prekidam, jasno je da se oko ovoga ne možemo i nećemo složiti i da je moje mišljenje sasvim suprotno...
- Samo sekund, da završim "za dom spremni". Dakle, budnica, ali poenta je sledeća, ne pada mi na pamet vama doći u Niš, Beograd, Valjevo, bilo gde i govoriti vam šta da slušate, ko sme, ko ne sme... Ne pada mi na pamet to. Ja nisam Ostoja Ranković ili Ranko Ostojić, kojem smeta spomenik vojvodi Kalabiću. Ja sam mu rekao tada, pa dignite ga u Zagrebu jer taj je ubijao samo srpske komuniste. Nije Drinu prešao, nijednog ustašu nije ubio, nijednog Hrvata. A odakle njemu uopšte pomisao da komentariše spomenik vojvodi Kalabiću, koji je ratovao na jugu države Srbije.
Evo, još jednom ću ponoviti, s mnogo stvari se ne slažem, ali uvek više cenim čoveka koji ima svoj stav i hoće da ga iznese, a ne povija se kako vetar duva. Tako da idemo dalje... Pomenuli ste predsednika Vučića, pa ste mi dali šlagvort. Vi ste ovde novinar, jedan drugi, ne znam da li bih ga i mogao nazvati novinarom, ali neka bude, Domagoj Margetić, o njemu se poslednjih dana, meseci, dosta pričalo i u Beograu i u Zagrebu, ponajviše u Sarajevu, pomalo i u Italiji. Znate li ga, pretpostavljam da znate, nije Zagreb Njujork?
- Prvo, malo sam zbunjen. Jer ja ga znam kao Domagoja, a pre tri godine on je u Manstiru Tavna kod Bijeljine postao Stefan. Pa nije on naš novinar, a nije ni novinar, on je vaš nazovinovinar.
Kako mislite postao je Stefan? Postao je pravoslavac?
- Ja ne ulazim ni u čije vesrske slobode. Njegovo je pravo da postane pravoslavac, šta god, on je, uglavnom, u Manastiru Tavna pre tri godine prestao biti Domagoj i postao je Stefan. On je Stefan Margetić. Pre toga je navodno bio Jevrejin, ali ne želim uopšte ni primisli bilo kakvog antisemitizma, pa taj njegov jevrejski trougao identiteta ne bih komentarisao.
Dobro, šta znamo o Domagoju? Poznajete se?
- Evo, reći ću vam šta je radio Domagoj, a onda ću vam reći šta vam radi Stefan. Kada je on bio Domagoj, trudio se da deluje protiv hrvatskih nacionalnih interesa. Pre tri godine postaje Stefan, sad deluje protiv srpskih interesa. Ali, i u jednoj i u drugoj varijanti, čini se da naručitelji njegovog delovanja protiv hrvatskih interesa su Hrvati, a protiv srpskih Srbi. Ali idemo redom... Da, znam ga. To što se on predstavlja novinarom, ja sam kriv.
Kako?
- Kod mene je počeo profesionalno raditi kao novinar. Ja sam bio mladi glavni urednik tabloida Imperijal. Domagoja Margetića upoznao sam kao predsednika tzv. hrvatske mladeži. Ja se zapravo čudim, ali on to vešto zloupotrebljava u medijima kojima je teško da odu u nacionalni univerzitet, u knjižnicu, teško je mladima da sada to shvate, što tada nije bilo Gugla i interneta, pa je taj deo njegove biografije podložan manipulaciji, pre svega s njegove strane. On je patološki lažov. Upoznajem ga tako kao predsednika hrvatske mladeži. Znači, ne mladeži HDZ, nju je tada vodio Mario Kapulica. Dakle, nije bio nikakav predsednik Tuđmanove mladeži, kako tvrdi, nije bio nikakav savetnik Franje Tuđmana, što takođe tvrdi.
Pa je l' ga poznavao uopšte?
- (smeh) Možda ga je video jednom u životu i to u okruženju još nekoliko nas. Inače, u hrvatskom Zagorju postoji jedna stara izreka: "Pokojni Štef mi je živi svedok." Interesantno je kako svi oni koji se pominju u biografiji tog Domagoja Stefana Margetića i na koje se on poziva nisu među nama. Njemu su samo pokojnici živi svedoci. U raznim stvarima. On je bio uan men parti, jednoiskaznička partija. Reč je o borbi, pre svega, za nekretnine, bivše imovine Saveza socijalističke omladine, koju je pre toga imao Hrvatski sokol. Ja sam tada bio predsednik mladeži Hrvatske stranke prava kod Parage. Broj dva, jedini političar s kojim se zaista družio i sastajao je Josip Manolić. Kada smo ušli u prostorije socijalističke omladine, sedišta za Zagreb, u Gajevoj 45, tada smo popalili pečate s petokrakama, znate one od partije.
Popalili? Hoćete reći uzeli.
- Tako je. Uzeli smo arhivu socijalističke omladine. Dosijee i sve. On je, s Manolićem u dogovoru, ljudima falsifikovao biografije, štancovao je lažne dokumente i stavljao na njih pečate socijalističke omladine. Tad smo se politički razišli jer su to radili za novac, neke ljude su hteli da kompromituju, to je protivzakonito i u tome nisam hteo da učestvujem. Tu je i sutuacija koju ne bih komentarisao zbog njegove porodice, nečega što me pogodilo kao čoveka, jer smatram da ko na ženu ruku digne, istog trenutka prestaje biti muškarac.
Znači bilo je i toga. Ne moramo u detalje.
- Ja ću samo reći, na majku koja te rodila ruku ne dižeš. Ne provociraš srčani udar oca jer tučeš majku. Ne zataškavaš porodično nasilje, nego odgovaraš za njega. Uzeti tako nekog za relevantnog svedoka, je idiotizam. Problem vas i vaših službi ili paraobaveštajnog podzemlja je u tome što ste u ranim fazama razvoja vaše države, u ovo novo vreme, od raspada Jugoslavije, jer vi imate dužu državnu tradiciju, verovali u propagandnom ratu patološkim lažnjivcima. Jedan od njih je Krunoslav Fehir. Njemu sam bio predsednik u mladeži HDZ, on je 1992, na glavnom odboru, tvrdio da igra za prvi tim Dinama. 
Čekajte, Fehir je bio svedok protiv Glavaša, u tom slučaju?
- Jeste. On tvrdi da igra za Dinamo. Tada nije bilo intereneta ili mobilnih, pa da to lako proveriš. Neki bi mu i poverovali. Ali ja sam znao ljude u Dinamu i, naravno, ne da ne igra, nego ni na probi nije bio. To je bolesni lažov. I onda tužilaštvo, i ovo naše nelustrirano Bajićevo i ono vaše za ratne zločine, uzme njega kao krunskog svedoka i patološki lažljivac svedoči i Glavaš bude osuđen. Sad se vama obilo to o glavu jer drugi patološki lažov Domagoj Margetić, na isti način, po Fehirovom receptu, pakuje šefu vaše države. Proizveli ste Domagoja, dobili Stefana. 
Šta je vaš zaključak o Margetiću?
- Zaključak o Margetiću je sledeći: kao Domagoj je pakovao našima, a kao Stefan, kojeg ste vi proizveli, pakira vašima. A patološki je lažljivac. I druga stvar, opet govorimo o živim svedocima koji nisu među živima. Postoji čovek koji je pokojni, koji je bio čini mi se komandant četničkog novosarajevskog odreda Slavko Aleksić. Je li živ?
Nije.
- Margetiću je i on svedok, Margetiću su puna usta Slavka Aleksića, čovek mrtav. Ovde su mu puna usta Tuđmana, Manolića, niko živ. Tako je i Stipe Mesić kad je pokrao čekove iz Australije za odranu Hrvatske rekao na sudu da nije ukrao čekove, već ih je dao fra Tomislavu Duki. A fra Duka mrtav 10 godina pre tog suđenja. Hoćete čuti neki deo iz Margetićevog novinarskog, nazoviprofesionalnog, zapravo kvazinovinarskog, rada.
Vrlo rado.
- Čovek nam se javi iz Remetinca, treba da ga vadimo van, kao novinara koji je istraživao nešto u Karlovcu. Mi napravimo pres-konferenciju. Ma poligraf bi on prošao koliko je bio uverljiv i izvadili smo ga. Držimo presicu, on je žrtva, ovaj jedan Zoran Milanović, novinar, ne ovaj Milanović, rasplakao se na čoveka, poverovali mu. Kad ono, u stvari, on napravio neki privredni kriminal, dobio krivične prijave, nije se odazivao sudu. U Karlovcu pokrao neke Italijane i eto ti sad, on je novinarska žrtva. Margetić vam je kao vaša opozicija, od zla... Ali razlika je u jednom, on je od dobre majke i poštenog oca, a vaša opozicija je od zla oca i gore matere.