NA IVICI Ibro Ibrahimović: "Demografija nije statistika, to je poverenje u budućnost" (VIDEO)

Član Predsedništva Socijalističke partije Srbije i savetnik potpredsednika Vlade, Ibro
Ibrahimović ponosno ističe svoje goransko poreklo i evropski identitet u istom dahu. U
razgovoru za emisiju "Na ivici" govori o poljuljanom poverenju u policiju, crvenim linijama
između Beograda i Brisela, političkoj krizi na Kosovu i Metohiji i njenom uticaju na goranačku zajednicu, demografskoj krizi kao pitanju poverenja u državu, i o tome zašto je izabrao levicu kao ideološki dom. Na kraju, otvara i lična vrata: detinjstvo u Partizanu, sećanje na oca, i poseban odnos sa zavičajem.

Slučaj Senjak je ponovo poljuljao poverenje u policiju. Kako ga vratiti?

Ovakvi slučajevi uvek stavljaju fokus na poverenje u policiju, i to nije specifično za Srbiju. To je univerzalni problem svih policija na svetu. Metropolitanska policija u Londonu je 2023. godine suspendovala preko hiljadu policijskih službenika ili ih prebacila u administraciju zbog koruptivnih radnji i teških krivičnih dela. Dakle, to nije specifično za Srbiju. Moramo razumeti da uvek negde ima kukolja. Način na koji se poverenje stiče jeste upravo ovaj slučaj: jedan od hijerarhijski najviših policijskih službenika je uhapšen. Mi smo država koja nema zaštićenih, i mislim da je to glavni način da poverenje ljudi u policiju ostane na visokom nivou. U eri društvenih mreža vodimo i rat dezinformacijama, a u tom ratu prva strada istina. Radi se i na kriminalizaciji policije uopšte, a ovaj slučaj najbolje pokazuje da treba da imamo poverenje u sistem koji ume da se izbori s devijantnim pojavama u svojim redovima.

Foto: Republika

 

Gde je najveći nesporazum između Beograda i Brisela?

Ne sporimo da je evropski put Srbije ispravan put i da Srbija treba da pripada porodici

najnaprednijih društava. Apsolutno, i geografski, i civilizacijski, i ekonomski smo povezani.
Bez Evropske unije nema ekonomskih rešenja za Srbiju. Ali postoje stvari koje su negde više od ekonomije. Tu pričamo prvenstveno o Kosovu i Metohiji s jedne strane, i o usklađivanju spoljne politike sa Evropskom unijom, konkretno uvođenju sankcija Ruskoj federaciji, s druge strane. To su u ovom trenutku zaista crvene linije, naročito u kontekstu pokušaja prodaje Naftne industrije Srbije. Siguran sam da ćemo naći način da prevaziđemo te prepreke. Nisam siguran da Evropska unija kao administracija najbolje razume zapadni Balkan. Mislim da ćemo u narednim godinama doći do trenutka kada će se geopolitički odnosi promeniti zbog velikog sukoba koji se očekuje između Sjedinjenih Američkih Država i Kine, i Rusija će u tom odnosu biti važan partner objema stranama.

Kako politička kriza na Kosovu i Metohiji utiče na manjine, posebno na Gorance?

Ova politička kriza je već institucionalizovana, to je način na koji se upravlja Kosovom i
Metohijom kroz projekat samoopredeljenja. Veliki problem je to što su tu politiku prihvatile
i opozicione partije, i nijedna nema hrabrosti da napravi dijalog sa Srpskom listom kao
predstavnikom najvećeg nevećinskog stanovništva. Ahtisarijev plan je predviđao da manjine ne samo prisustvuju vlasti nego suštinski učestvuju u njoj, da bez njih ne možete sastaviti vladu ili izabrati predsednika. To se odražava na Gorance tako što imate situaciju da je još od popisa 2023. godine pokušana tiha asimilacija Goranaca, a isto se događa i Bošnjacima i Bugarima. U vakuumu krize male etničke zajednice pokušavaju se prisvojiti raznim pritiscima i ucenama, uvek postoji i koruptivno sredstvo, novac. Goranci su se tome odupreli. Mislim da Srbija treba da im pomogne da sačuvaju svoj jezik, kulturu i tradiciju, i da formiranje Nacionalnog saveta Goranaca garantuje upravo to.

Foto: Republika

 

Da li je međunarodna zajednica na Kosovu zaštitnik ili samo posmatrač?

Međunarodna zajednica učestvuje isključivo retorički, kada govorimo o UNMIK-u i KFOR-u. Politika Kurtija na čelu takozvanog Kosova i politika međunarodne zajednice fundamentalno se ne razlikuju u pogledu teritorijalne nezavisnosti Kosova, razlikuju se samo u dinamici i načinu na koji se to ostvaruje. Kurti misli da kada vrši pritisak na većinsko i nevećinsko stanovništvo ne krši crvene linije koje su postavile SAD i međunarodna zajednica, a to se ispostavlja kao tačno. Samo prošle godine bilo je preko sto trideset etnički motivisanih napada na blizu četrdeset ljudi.

Demografska kriza traje. Koje su mere za njeno zaustavljanje?

Granice jedne zemlje čuvaju se pravom demografijom, stalnim naseljavanjem, a ne tihim
naseljavanjem nekog drugog. Demografija nije samo statistika ili jednokratna pomoć.
Nekoliko stvari su ključne: pre svega poverenje u državu i u budućnost. Mladi odlaze zato što nemaju poverenje da imaju budućnost u zemlji u kojoj su rođeni. Ambijent koji se pravi kroz investicije, kroz sporazume sa kineskim kompanijama, sve to utiče na rasprostiranje ljudi po zemlji. Kada živite u malom mestu, postavljate sebi pitanje: da li imam perspektivu ovde, privatne kompanije u kojima mogu da se zaposlim, dom zdravlja, škole? Osim pomoći za prvo, drugo, treće i četvrto dete, postoji i pitanje sistemskog upisa u jaslice. Majke koje su zaposlene i na porodiljskom odsustvu, ako nemaju baku i deku koji mogu da čuvaju dete, moraju da idu u privatne jaslice koje nisu jeftine, i onda biraju između posla i deteta. To direktno utiče na odluku žene da rodi drugo ili treće dete.

Foto: Republika

 

Kakva je veza demografije i socijalne pravde?

Socijalna pravda je povezana sa svešću da nemamo dovoljno milosrđa i solidarnosti, a to su nešto što može da pomogne čovečanstvu u vremenu u kojem živimo. Moramo se suočiti sa realnošću: država mora pokazati prosečnom čoveku da će obezbediti sigurnost u tome da će imati određena primanja, da će reagovati kao što je reagovala u koroni ili kada su uvedene sankcije NIS-u. To pokazuje da je model koji Srbija ima, gde država direktno utiče na ekonomiju, opravdan u kriznim trenucima. Postoje i moderne pojave o kojima se ranije nije pričalo: radna eksploatacija kao novi vid trgovine ljudima, povezana sa migrantima, jer se Srbija nalazi na migrantskoj ruti. Petsto hiljada ljudi je napustilo Srbiju u poslednjih deset godina. Tu praznu, prazninu mora nešto da popuni, a istovremeno se broj godina za penziju povećava, kao u Nemačkoj i Francuskoj.

Šta mladom čoveku preostaje kada se penzionisanje odlaže a radna mesta popunjavaju migranti?

Mladi čovek mora da razume ove procese. Migracije su globalna pojava, ne samo srpska.
Mladi Nemci odlaze u Novi Zeland, Kanadu, Australiju, Ameriku. Cela Evropa stari. Ali ja
pričam o tome da je Srbija zemlja šansi. Pokušavamo da sednemo sa kreatorima budućnosti, da omogućimo mladima da rade u Srbiji, razvijaju veštine, da budu deo velikih kompanija, veštačke inteligencije, auto industrije. Da mogu da planiraju budućnost i porodicu ovde. Mislim da se stekli uslovi za to i da mnogi mladi to razumeju. Već vidimo ljude koji se vraćaju u Srbiju.

Foto: Republika

 

 

Zašto ste izabrali Socijalističku partiju Srbije i socijalnu pravdu kao svoj politički dom?

Socijalistička partija Srbije je specifična zato što u njoj možete naći tri generacije: dedu, oca i unuka. Mene je privuklo, suštinski, nasleđe Komunističke partije čija je osnovna krilatica bila bratstvo i jedinstvo, nastavak onih univerzalnih vrednosti slobode, jednakosti i bratstva iz vremena Francuske revolucije. Pre svega su me privukla ljudska i manjinska prava. SPS je mozaik različitosti gde možete naći ogroman broj ljudi od kojih možete mnogo da naučite. Jednakost znači jednake šanse: da dete čobanice može da upiše fakultet kao i dete iz ugledne intelektualne porodice. Pravo na obrazovanje je način da se izađe iz siromaštva. Mislim da je tadašnji kadrovski filter bio mnogo stroži i jači nego danas, i da bismo se mogli ugledati na to.

Šta razlikuje Socijalističku partiju Srbije od Srpske napredne stranke programski i
ideološki?

Srpska napredna stranka pripada porodici evropskih narodnih partija, a Socijalistička partija Srbije je čista levičarska partija. Ali kada nacionalni interes stoji ispred vas, te razlike se prevazilaze. Da podsetim: 2012. smo preuzeli zemlju pred bankrotom. 2014. smo donosili teške, nepopularne odluke, smanjenje penzija i plata u javnom sektoru, što je stabilizovalo javne finansije i omogućilo da se penzije danas povećavaju. Infrastrukturno smo preoblikovali zemlju, svako ko putuje kroz Srbiju vidi da je svake godine drugačija.
Geopolitički, Srbija 2012. nije bila partner, bila je u kolonijalnom statusu. Danas smo zemlja koja seda za sto sa kreatorima budućnosti, a to znači da imate mogućnost da sami kreirate svoju budućnost.

Trenirali ste u Partizanu. Koja vam je najdraža uspomena iz tih dana?

Sa deset godina sam počeo da treniram. Ono čega se najviše sećam je prelazak iz blokova na stadion, gde su svi jednaki sa jednakim šansama da uspeju. Imate prolećnu i jesenju selekciju, dođe ogroman broj deca, a ostane samo nekoliko koji nastave dalje. Ja sam jedan od trojice koji je tada ostao i nastavio treniranje u Partizanu. Taj osećaj nikad neću zaboraviti. Moj otac me je učio i negovao tu ljubav prema Partizanu, ja sam je prenosio i na svoju decu. Mislim da SPS i Partizan idu zajedno, kao članske karte. Ja sam dokaz da to jeste tako.

Foto: Republika

 

Koliko vam je fudbal u Partizanu pomogao danas u politici?

Razumeti fudbal i trening možete tek kasnije, iz vremenske distance. Fudbal je kolektivni
sport, politika je takođe kolektivna, bez obzira na individualne kvalitete. Morate svoj
individualni kvalitet uvek da podredite kolektivu. Fudbal me je naučio da je vrlo važno
postaviti čoveka na pravo mesto. U fudbalskom žargonu, ne možete postaviti beka na
centarfora, neće znati da daje golove i biće loš centarfor. Ali ako ga vratite na bek, biće
odličan. Selektor, ili u politici onaj ko donosi odluke, je dirigent koji taj sastav harmonizuje i
postavlja svakog na svoje mesto. Ako postavite ljude na pogrešna mesta, ne mogu dati sto posto sebe i imate slab rezultat. To je nešto što mi je sport naučio: radne navike, disciplinu, odgovornost i kolektivizam. Lanac je jak onoliko koliko je najslabija karika jaka.

Šta vam najviše nedostaje kada ste u Beogradu, a pomislite na zavičaj?

Rođen sam i odrastao na Novom Beogradu, ali kad odem na dve, tri nedelje u zavičaj, jako mi nedostaje. Kada pomislim na goru, mislim na vredne, dobrodušne ljude, dobre domaćine. Vrednost zavičaja je u tome što su sačuvali porodične vrednosti o kojima stalno pričamo: deda je i dalje glava porodice, otac i majka se slušaju sa velikim poštovanjem, i to su sačuvale i treće generacije. Imate osećaj kao da je vreme stalo. Vrata su otvorena svakome, ko god naiđe može da uđe i da uzme sve što mu treba, bez obzira da li ga poznaju. Mi se sećamo vremena kada su komšije ujutru zajedno pile kafu, čuvale stanove jedni drugima, ostavljale ključeve kad odlaze na godišnji odmor. Danas se nažalost ne poznajemo tako. Kad vas pitaju čiji ste, taj odgovor donosi ili osećaj ponosa ili osećaj stida, i mislim da je to danas nešto što nam nedostaje.

Postoji li običaj iz zavičaja koji nikad ne preskačete?

Postoji, zove se Đurđevdan. Tih dana se Goranci iz celog sveta vraćaju u zavičaj, sklapaju
brakovi, dogovaraju svadbe, upoznaju nove ljubavi. To je kultura, to je folklor, čaroban je.
Goranci kažu: gde god da si, kod kuće si, a pod kućom podrazumevaju goru. To je poruka
koju Goranci šalju iz generacije u generaciju, i mislim da su te vrednosti izuzetno važne.
Mnogo puta sam pravio reportaže na tu temu i mnogi prijatelji žele da odu i da to vide
svojim očima.

Foto: Republika

 

Mihajlo Pupin vam je posebna inspiracija. Zašto?

Mihajlo Pupin je za mene najveći patriota, jedna od naših najvećih ličnosti. Otišao je iz Srbije sa pet centi, ali nikad nije zaboravio svoje korene. Bio je prijatelj predsednika Vudroa Vilsona. Za vreme Prvog svetskog rata, zajedno sa prijateljima, skupljao je dobrovoljce i poslao oko dvadeset hiljada ljudi u Srbiju. Skupio je pomoć Srbiji u današnjem ekvivalentu od milijarde dolara. Postoji predanje da je, kad je došao kod svog školskog druga Uroša Predića i tamo sreo Živojina Mišića, rekao: kakva čast da upoznam najvećeg srpskog ratnika. Na šta je Mišić odgovorio: dragi profesore, najveći srpski ratnik koga je Srbija imala, u ratu i u miru, ste vi. Pupin je za mene inspiracija, način na koji možete otići u svet a da nezaboravite odakle ste i šta ste postigli.