Radovanović: Nikada, toliko mnogo njih, nije uradilo toliko malo, bukvalno ništa

Svi koji se bave brojem prisutnih na protestu koji je organizovan u subotu na Slaviji na poziv studenata u blokadi promašili su suštinu, ocenio je novinar Ivan Radovanović navodeći da je taj skup pokazao da nikada toliko mnogo njih nije uspelo da uradi toliko malo, gotovo ništa, za sebe, za državu i za promene.

U autrorskom tekstu za Tanjug Radovanović piše:

Svi koji se ovih dana bave prebrojavanjem na Slaviji, ozbiljno maše suštinu, jer priča o tom skupu uopšte nije priča o brojevima. Štaviše, oni koji dodaju, koji žele veću cifru, čine stvar gorom, i to za Vučićeve protivnike, jer pojačavaju ono osnovno što je Slavija dokazala. A dokazala je da: Nikada, toliko mnogo njih, nije uradilo toliko malo. Za sebe, za ovu državu, za promene. I to malo, ali bukvalno, stane u reč - ništa. Pošto, ako je neko hteo da pokaže da u ovoj zemlji ima onih koji su protiv vlasti, hvala lepo, svi znamo to, svaki izbori pokazuju mnogo veće brojke nego što bilo koji trg može da primi. Ako je hteo da predstavi neki program, ni reč o programu nismo čuli, a oni leci koji su deljeni, i na kojima je nešto što je nazvano Programom za radnike u sedam tačaka, bolje da su bili ilustrovani, i deljeni kao strip.

Zbog toga što ono - podićićemo minimalac - najviše liči na fantaziju iz "Mirka i Slavka". Pazi Mirko metak! Hvala, Slavko. Pazi Mirko regres. I topli obrok. Hvala ti Slavko, ali baš. Ako su, pak, hteli da nam pokažu da su tu, znali smo i to, godinu i po dana nam sede na leđima, blokiraju nas, često se i iživljavaju (RTS), sveli su politiku na tviter i performans, uništili opoziciju (uz njen dobrovoljni pristanak), tako da je ta informacija, o prisustvu, bila apsolutno i nepotrebna i beskrajno dosadna. Kao komšija koji ti svaki dan kuca na vrata da se žali na predsednika kućnog saveta. Aman, prijatelju, radiš li ti nešto drugo? Ako su hteli da nam pokažu svoje "stručnjake", one koji su prošli ispitivanja na plenumima (nadam se da su im bar struju puštali, za netačne odgovore, bilo bi zasluženo), pa će sada da im daju da se bave ekonomijom, kulturom, pravosuđem, zdravstvom, prosvetom, poljoprivredom, međunarodnom politikom... Majko Božija.

Jedna će da bude ministarska kulture, ali samo za "najkulturnije ljude u Srbiji", ostali će, valjda, u zadruge, pogotovo ako nisu snimili kulturni video podrške studentima. Drugi će ministar spoljnih poslova da postane, ode u Zagreb i tamo odmah isposluje hrvatsku rezoluciju po kojoj je Jasenovac genocid. Onaj doktor će, u bolnicama, da organizuje radionice kreativnog pisanja. Kratka saga o šuljevima. Esej o gljivicama. Poema o polnim bolestima. Glumac, pak, ne znam šta će, ali nadam se da više neće da glumi (niti onaj drugi da peva), pošto je dosta neubedljiv bio kada je poručio da se niko tu "ne bori za vlast, nego protiv biološkog istrebljenja". Leba ti. Znao sam da nešto ne valja sa onim besplatnim javnim prevozom. Ubacuju Ciklon B u autobuse. A klima ne radi.

Opet, gore od svega toga, a verujte mi da postoji gore, koliko da ta tvrdnja zvuči neverovatno - jeste upravo broj ljudi. Onih koji su pristali da svoj intelektualni kapacitet svedu na opšta mesta, na isprazne parole, na srpsku verziju plesne kuge (ko ne skače...), na ponižavajuće klanjanje nekim samoproklamovanim božanstvima, na učestvovanje u performansima koji su na nivou osnovne škole, na mitomanska preuveličavanja o srpskoj građanskoj eliti, i njenoj neverovatnoj važnosti i neophodnosti. Izvinite, ali to jeste gore.

Gore je da pristaneš da budeš deo nekog kobojagi elitnog čopora, valjda da bi ti čopor dao spomenicu, na kojoj piše "elita", a, pri tom, da te neko pita - izvini, nabroj mi ko su te naše veličine - ti bi, kao iz topa, odgovorio: Kako ko su? Pa Andrić, Tesla, Pupin, Milanković... Tačno. Sve ljudi čijim se raznim stogodišnjicama već dugo bavimo, i koji nikakve veze nisu imali sa bilo kojim od naših univerziteta.

Što ne govori ništa apriori loše o univerzitetima (sigurno ima tamo ozbiljnih naučnika), ali govori sve najgore o onima koji su elitni čopor formirali i hteli bi da ga predvode, ne bi li svoja imena učinili "svetski poznatim". Stvarno? Đokić, Lompar, Gruhonjić... bez političkog angažmana bi bili world wide celbrity, neka naučna sila, dobitnici najvećih svetskih priznanja, autori čuvenih knjiga, autoriteti u svojim oblastima? I ti poveruješ u to? Dozvoliš sebi da u to poveruješ? Dakle, to jeste gore. Da se spustiš na nivo onog najgoreg i najglupljeg u čoporu, i dokazuješ veličinu skačući uz navijačke pesme. Da ti neko, 2026. godine, proda priču o mesijama, svetoj deci, pa padaš u trans kada vidiš studente "od kojih treba da učimo", i zaklinješ im se na vernost. Čoveče! Kod kuće učiš od dece?

Klanjaš se kućnim božanstvima? Ubeđen si da Kamen mudrosti postoji, i samo je pitanje dana kada će da ti se otkrije. Izvede čuda, učini te srećnim. Stvarno je to mnogo gore. Da pristaneš da ti neki tviter ili instagram ubaci algoritam u glavu, i da ceo dan ponavljaš kratke i glupe parole zbog kojih si ubeđen da ovde ništa ne valja, i da je najbolji lek za to - prepisao ti ga je tik tok - da besomučno skačeš i vičeš da nisi Ćaci?! Da ti prevaranti, uticajni tviteraši, koji su karijeru izgradili na mrežama, jer nigde drugde ne mogu, pričaju kako je "politička kampanja" kada deliš nalepnice, bedževe, majice, cegere, i da su slogani važniji od programa, i ti to onda kupiš, poveruješ? Žao mi je, ali nema gore. Hoću da kažem, Aleksandar Vučić je na vlasti nekih četrnaest godina. I najnormalnija stvar je da ima u ovoj zemlji ljudi koji više ne žele da ga gledaju. I da hoće nekog drugog, nešto drugo.

Problem je što su, ovi koji im se nude da ih predstavljaju i vode, svime što su radili u proteklih godinu i po dana, sasvim jasno dokazali da nemaju pojma šta je to drugo, kako izgleda, funkcioniše, šta će da proizvede, koliko će da košta. Zato nismo, nikada, ništa o tom drugom čuli, osim da će da se bavi lustracijom, nasiljem, i svakom vrstom odmazde. Uz slatke performanse, slogane, bedževe, majice i cegere. Kao u Kabareu. Slatka plava deca pevaju Tomorrow belongs to me, a onda se kamera spusti na "bedž", svastiku. I poređenje uopšte nije preterano, pošto se otvoreno najavljuje da će valjanje u katran i perje, i dinstanje i razna druga sadistička čudesa da budu odmazda ne za neko konkretno delo, nego za samo postojanje. I to ne isključivo Aleksandra Vučića, nego svih koji nisu deo elitnog čopora. Šta onda da ti kažem kada svoj mozak svedeš na onaj civilizacijski nivo u kojem je želja da nekome otkineš glavu sasvim šik, a linč idealna zamena za sud? Kada demokratiju i pravdu tražiš u totalitarzimu?

U logorima i spiskovima nepodobnih? To, izvini, jeste gore, čak i od onog glumca. Vratio si se na nivo prirodnog prava u kojem je svako sredstvo opravdano, ako je cilj dobar. Jedan Univerzitet, Jedni Studenti, Jedan rektor. To si proglasio za cilj, nedvosmisleno. Revolucionarnom sadizmu naklonjene studente, i njihove profesore kojima je potvrđivanje u politici, idealna zamena za nepotvrđivanje u nauci. I kojima je najvažniji posao stvaranje mediokriteta, istih kao što su oni sami, da im se slučajno ne bi dogodilo da se pojavi neko bolji, pa da ih pita: Izvini, kakve ti veze sa Teslom imaš. I šta si to tako veliko uradio? Zbog svega toga, nemoj više da brojiš.

Previše vas je bilo. A ako vas, sledeći put, bude više, sve će biti još tužnije. Zato što, da ponovim: Nikada, toliko mnogo njih, nije uradilo toliko malo. Za sebe, za državu, za promene. P.S. U jučerašnjem broju "Danasa" Vida Ognjenović je na dve strane sve rekla o "seči kulturnih kneževa", o čistkama, zabranama, crnim listama, kažnjavanju neposlušnih... ne bi li joj elitna javnost potvrdila ono što ona odavno i sama zna - da je jedna od najelitnijih, u elitnoj javnosti. Dve strane kasnije, u istom broju "Danasa", u TV programu, objavljena je velika reklama, sve sa Vidinom slikom: Radio Televizija Srbije, emisija "Metarmofoze", Vida Ognjenović.

Toliko o seči kulturnih kneževa, i o čistakama i zabranama, i načinu na koji elita broji.