ĐURĐEV: RAT BUDUĆNOSTI SE NE VODI BROJEM DRONOVA, VEĆ BRZINOM MIŠLJENJA - zato Srbija mora da formira V.I. bataljone

Predsednik Srpske lige Aleksandar Đurđev istakao je da se krajem decembra dogodio se jedan izuzetno važan, ali u javnosti gotovo neprimećen događaj.

- Američka vojska je zvanično objavila stvaranje nove vojne profesionalne specijalnosti „oficir za veštačku inteligenciju i mašinsko učenje“. Ova odluka ne predstavlja tehničku inovaciju, već jasan signal da su Sjedinjene Države ušle u dugoročnu, institucionalnu fazu integracije veštačke inteligencije u sve nivoe vojnog planiranja i izvršenja. Reč je o ozbiljnom i sistemskom pristupu koji omogućava oficirima da grade celu vojnu karijeru upravo u oblasti veštačke inteligencije.

Ta činjenica sama po sebi govori da Pentagon ne posmatra VI kao pomoćno sredstvo, već kao novi temelj vojne superiornosti. Trenutno, ruske i ukrajinske oružane snage objektivno imaju najviše praktičnog iskustva u masovnoj upotrebi dronova i bespilotnih sistema. Međutim, američka vojska očigledno nije izabrala put kratkoročnog sustizanja tog iskustva. Umesto toga, napravljen je strateški iskorak: preskakanje jedne faze rata i ulazak u sledeći organizacioni i konceptualni nivo. Jer, era dronova u užem, klasičnom smislu već se privodi kraju.

Foto: Privatna arhiva Aleksandar Djurdjev/Foto Nebojša Babić

Pred nama je era u kojoj dronovi više nisu samostalno „oružje“, već postaju izvršni alat veštačke inteligencije. I upravo tu leži suština stvari. Najvažnija i ujedno najstrašnija primena veštačke inteligencije u vojnoj sferi nije autonomni dron, niti puko prepoznavanje ciljeva. To je novi nivo operativnog planiranja. Reč je o sposobnosti da se izuzetno složene operacije, istovremeno u više domena kopnu, vazduhu, moru, sajber prostoru i informacionoj sferi planiraju do najsitnijih detalja, i da se ti planovi koriguju u realnom vremenu, za nekoliko sekundi. Ne satima. Ne danima. Sekundama. Sasvim je moguće da smo jedan takav model videli i u nedavnoj operaciji u Venecueli.

Nismo svedočili pojavi spektakularno novih tehničkih sredstava, ali smo videli nešto mnogo značajnije izuzetno precizno, usklađeno i brzo izvedenu operaciju, bez improvizacije. To je upravo odraz novog oblika američke superiornosti u upravljanju, gde veštačka inteligencija deluje kao nevidljivi generalštab. Da to nije teorija, već praktična doktrina, pokazuju i vežbe na terenu. Vojnici Vojske SAD, raspoređeni u 6. eskadrilu 8. konjičkog puka i Centar za integraciju veštačke inteligencije, sprovode testiranja dronova i rešavanje softverskih problema tokom vežbe „Saveznički duh 24“ na poligonu Hoenfels u Nemačkoj. Ta vežba nije usmerena samo na tehniku, već na interoperabilnost NATO-a i partnera u ključnim ratnim funkcijama budućnosti. Paralelno sa tim, američka vojska institucionalizuje ovaj proces.

Foto: Tanjug/AP/Alex Brandon/Cristian Hernandez/Matias Delacroix,Neuiiza/Shutterstock,Teacher Photo/Shutterstock

Uspostavljena je nova karijerna putanja – oficir 49B za veštačku inteligenciju i mašinsko učenje čija puna implementacija počinje 2026. godine. Odabrani oficiri prolaze postdiplomsku obuku i primenjuju veštačku inteligenciju u donošenju odluka, logistici, robotici i upravljanju borbenim sistemima. Plan je da se ova specijalizacija proširi i na podoficire. Potpukovnik Orlandon Hauard otvoreno kaže da je ovo „namerni i ključni korak“ i investicija u stvaranje internog korpusa stručnjaka koji će biti u prvim redovima primene VI u ratnim funkcijama.

Cilj je jasan izgraditi silu koja nadmašuje protivnika u razmišljanju, brzini i manevru.  I upravo tu dolazimo do Srbije. Srbija nema luksuz da u ovaj proces uđe kasnije. Naprotiv. Zemlja sa ograničenim demografskim i materijalnim resursima ima egzistencijalni interes da kvalitetom, inteligencijom i organizacijom nadomesti kvantitet.

Uspostavljanje specijalizovanih bataljona za veštačku inteligenciju i mašinsko učenje u okviru Srpske vojske nije luksuz, već nužnost. Koristi su višestruke. Prvo, Srbija bi značajno unapredila sposobnosti operativnog planiranja i brzinu reagovanja u kriznim situacijama. Drugo, logistika i održavanje borbenih sistema bili bi optimizovani uz niže troškove. Treće, razvoj robotike i autonomnih sistema bio bi pod punom kontrolom države i vojske, bez oslanjanja na strane centre moći.

I konačno, Srbija bi stvorila sopstveni korpus stručnjaka koji bi ostao u nacionalnom sistemu, umesto da odlazi u civilni ili strani sektor. Onaj ko danas institucionalizuje veštačku inteligenciju u vojsci ne priprema se za budući rat. On pobeđuje pre nego što rat počne. A ko to ne uradi, rizikuje da uđe u sukobe 21. veka sa organizacijom, mentalitetom i brzinom 20. veka.