"Srbija - trn u oku ili kost u grlu?"

Srbija je jedinstven slučaj u regionu: kada ćuti - optužuju je za pretnju. Kada govori - za hegemoniju. Kada gradi - za provokaciju. Kada traži istinu - za revizionizam. Nijedna država u okruženju nije toliko prisutna u naslovima tuđih medija, političkih govora, analitičkih izveštaja i diplomatskih brifinga. Nijedan predsednik nije toliko navođena meta kao Aleksandar Vučić. Ali zašto?

Zato što Srbija - uprkos svemu - opstaje. Ne raspada se. Nije iznutra poklekla. Nije prodala sve što vredi. Nije priznala Kosovo. Nije zaboravila Republiku Srpsku. Nije se odrekla srpskog naroda u Crnoj Gori. Nije zaboravila svoje heroje. Nije ni gladna, ni puzava, ni tiho ugušena. I što je najteže - nije mrtva.

Dok političke elite Sarajeva maštaju o unitarnoj BiH bez Srba, dok u Zagrebu danas govore o srpskoj ugroženosti kao “mitu”, dok Priština veruje da može silom dobiti stolicu u UN, a Podgorica računa na amneziju naroda - Srbija je stalna podsetnica da planovi nisu ispunjeni. Ni Nato-plan, ni Vašingtonski, ni Briselski, ni onaj u kuhinjama paradržavnih medija. 

Zato je i predsednik Vučić stalno na tapetu. Za jedne je “autokrata”, za druge “pustinjak Kremlja”, za treće “pretnja miru”, za četvrte “nedovoljno pokoran”. A kad ne znaju šta više da mu prebace - tu je brat. Brat kao etiketa, brat kao krivac bez funkcije. Često više napadaju njega nego ministre. Jer ako se već ne može slomiti figura - hajde da pukne senka. Jer u balkanskoj politici, brat postaje siva eminencija onog koga ne mogu da ucene.

Naravno, taj “greh” nije što je brat, nego što nije strani konzul. Nije NVO aktivista. Nije čovek sa papirom iz ambasade. Nije peta kolona. Jeste - pomaže, utiče, osluškuje. Ali je iz Srbije. I to najviše boli. 

U regionu u kome se ne prašta snažan Srbin, stabilna Srbija nije poželjan sused. Ona remeti tuđi narativ. Naročito kada nema ratova, kada se grade auto-putevi, otvaraju fabrike, i jača institucija. Srbija je trn u oku onima koji su želeli da od nje ostane samo geografska oznaka - bez naroda, bez sećanja, bez državnosti.

Zato se svakog dana otvori po jedna medijska hauba u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici, Prištini, pa i u nekim beogradskim krugovima - i podmazuje stara mašinerija laži: “Srbija je opasna”, “Vučićev brat vlada iz senke”, “Crkva radi za Vučića”, “Rusi diktiraju politiku”.

A suština je mnogo jednostavnija:

Srbija je problem onima koji su želeli da ne postoji. A Vučić im je problem jer je nisu uspeli slomiti. Brat je problem jer nije njihov. A Crkva - jer nije ni na prodaju, ni na ustupak.

Stabilna Srbija je najveća nestabilnost za njihove planove.

I zato je - moraju rušiti. Svakodnevno. Jer ako uspe - biće to kraj njihove istine. I početak naše.

Piše: Miloš Tomić

Bonus video: