DNK ANALIZOM DO PRAVOG GROBA! Kako je nauka razrešila jednu od najvećih misterija u našoj istoriji!

Jedan od najmoćnijih srpskih vladara srednjeg veka despot Stefan Lazarević preminuo je tokom lova, 19. jula 1427. Prema zapisima njegovog biografa Konstantina Filozofa, koji je verovatno i prisustvovao samom događaju, despot je boravio na obroncima Kosmaja, nadomak današnjeg mladenovačkog sela Markovac.

- I kada se zatekosmo na mestu zvanom Glavica, ručavši, despot izađe u lov - opisao je Konstantin te poslednje trenutke:

- I dok je još lovio, uzeo je kragujca (pticu-lovca) u ruku svoju. I postavši na konju, nagnuo se na jednu stranu i na zemlju pao.

Foto: ART Collection Alamy Profimedia

 

U nastavku slavni biograf opisuje i to da su ga odmah okružili vlastelini i pratnja, da su ga podigli i preneli u šator. Još tada je bilo jasno da je omiljeni vladar doživeo moždani udar ili srčanu kap, što su kasnije posredno potvrdile i antropološke analize njegovih kostiju, koje su ukazivale na začepljenje krvnih sudova.

MANASIJA ILI KOPORIN

I dok se o mestu i načinu na koji je umro štošta znalo, enigma o grobu sina kneza Lazara trajala je vekovima. Višedecenijska sporenja u naučnim, arheološkim i crkvenim krugovima doprinela je da se i javnost podeli između dve srednjovekovne svetinje, Manasije i Koporine, obe zadužbine samog despota.

Foto: Profimedia Kschili Alamy Alamy Profimedia

 

Misterija je razrešena pre samo dvadesetak godina, kada je savremena genetika ukrstila argumente s vekovnim predanjima.

U stvari, najveće nedoumice su započele sedamdesetih godina prošlog veka, kada je, tokom rekonstrukcije Manastira Koporin kod Velike Plane, ispod ktitorske freske, pronađen očuvan muški skelet. Na osnovu položaja groba i tadašnjih verovanja, stručnjaci su zaključili da pronađene kosti pripadaju upravo despotu Stefanu.

To je prihvatila i Srpska pravoslavna crkva, kanonizovala je vladara kao Svetog Stefana despota srpskog, a njegove mošti u Koporinu postale su mesto hodočašća na hiljade vernika.

Foto: Wikipedia/Milan Ilić

 

To je potvrđeno i zvaničnim crkvenim kalendarom, o tome su učilo i u školama, dok je Manastir Manasija, despotova glavna i vojna tvrđava, praktično ostala u senci.

I tako bi, verovatno, i ostalo da početkom veka, tačnije 2006, nije došlo do novih saznanja i preokreta. Tada su, u Manasiji, stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture pronašli neoskrnavljen vladarski grob, i to baš na mestu koje je opisivao i despotov savremenik i biograf Konstantin Filozof.

A po njemu je Stefan sahranjen upravo u svojoj Resavi, odnosno Manasiji, "s desne strane od ulaza u hram".

Kako istorijski spisi nisu bili dovoljno jaki da otklone svaku sumnju, prvi put u istoriji naše arheologije primenjena je i DNK analiza. Stručni tim koji je predvodio naš vodeći forenzički genetičar, profesor doktor Oliver Stojković uporedio je uzorke kostiju iz Manasije s DNK profilom Svetog kneza Lazara, čije mošti počivaju u Manastiru Ravanica.

Rezultati su bili jasni i nedvosmisleni: utvrđen je prvi stepen srodstva u muškoj liniji s verovatnoćom od čak 99,93 odsto.

Kosti iz Manasije su nesumnjivo pripadale biološkom sinu kneza Lazara, ali ni time nije razrešena dilema da li je zaista reč o posmrtnim ostacima despota Stefana ili, možda, njegovog brata Vuka. U pomoć su pozvani i antropolozi.

SAHRANJEN S BRATOM

Analiza koju je sprovela dr Nataša Miladinović Radmilović s Arheološkog instituta u Beogradu potvrdila je da je skelet pripadao muškarcu starom oko 50 godine i visokom oko 178 centimetra.

Oba podatka potvrdila su ono što se i slutilo, da je zaista reč o moštima despota Stefana. Naime, znalo se da je despot živeo pedesetak godina i da je bio izrazito visok, zbog čega je i prozvan Visokim. A visina od 178 centimetara, u to doba, zaista je bila znatno iznad proseka.

Foto: Wikimedia/Vanilica

Za razliku od Stefana, njegov brat Vuk živeo je svega tridesetak godina.

Kada su nauka i DNK tehnologija rekli svoje, postavilo se i pitanje ko je onda muškarac koji vekovima leži u Koporinu. Isprva se mislilo da je upravo to Vuk Lazarević, ali je teorija odbačena kada se u Manasiji, u sekundarnom grobu, pronađeno i obezglavljeno telo mlađe muške osobe koja je, takođe, bila u neposrednom srodstvu s knezom Lazarom.

S obzirom na to da su Turci pogubili mlađeg Lazarevog sina, 1410, tako što su mu odsekli glavu, sumnje nije bilo. Naposletku, zaključeno je da u Koporinu počiva neki lokalni vlastelin, plemić ili visoki crkveni velikodostojnik koji je bio ktitor ili obnovitelj manastira.
Za istoriju srpskog srednjeg veka neko će reći i da je crna rupa koju je svako popunjavao s onim što je imao ili što mu je bilo u interesu.

Foto: Tanjug Ministarstvo Za Rad Zapoljavanje

 

Činjenica je, međutim, da je tokom dugih vekova turske okupacije, kada su sećanja bledela, a istorijska dokumenta paljena, narod iz prevelikog poštovanja prema despotu Stefanu želeo da veruje da upravo on spava u koporinskoj tišini.

Ali, nauka je bila neumoljiva. Nakon preciznih naučnih izveštaja Srpska pravoslavna crkva prihvatila je dokaze, DNK analize i antropološke studije. Danas više nema mesta sumnji i romantičarskim nagađanjima. Svete mošti despota Stefana Lazarevića zvanično su izložene, čuvane i celivane u Manastiru Manasija kod Despotovca.

S druge strane, koporinske mošti su u očima naroda i Crkve zadržale status svetinje kao svedočanstvo vere, ali i kao podsetnik na to kako savremena srpska nauka može uspešno da reši i najveće tajne naše srednjovekovne prošlosti.

Bonus video