DAN KADA SMO UKROTILI NEMAN! Najveći građevinski poduhvat posleratne Evrope dogodio se u Srbiji - ZAUZDALI SMO PRIRODU, ALI CENA JE BILA PREVISOKA!

Na gotovo stotinu kilometara između Golupca i Kladova, Dunav je vekovima vodio jednu od najtežih bitaka sa čovekom. Na tom mestu, gde se reka probija kroz Karpate i balkanske planine, nastao je Đerdap, najveća klisura u Evropi. Tu je Dunav nekada bio istovremeno i put i prepreka, trgovina i pogibelj.

Pre nego što je ukroćen, Đerdap je predstavljao noćnu moru za svakog lađara. Na pojedinim mestima reka se sužavala na jedva 150 metara, dok je dubina stalno varirala.

Najveću opasnost predstavljali su podvodni grebeni i stene, snažni virovi i brzaci s imenima koja su ulivala strah, najpre izlaz iz Kazana, takozvana Tahtalija, zatim i Kozla, Juc i Greben, pogotovu sam Kazan, gde je Dunav oduvek bio najdublji, ali i najnepredvidiviji.

Plovidba uzvodno često je bila nemoguća. Brodovi su se vekovima vukli konjima s obale, a kasnije i parnim tegljačima koji su se jedva borili protiv snažne rečne struje. Svako putovanje kroz Đerdap predstavljalo je podvig, a svaka greška mogla je da znači gubitak broda i ljudskih života.

Susret na vrhu

Krajem 19. veka, nakon dugih međunarodnih pregovora, tadašnja Austrougarska započela je veliki poduhvat regulacije plovnog puta. Između 1890. i 1896. probijen je Sipski kanal, dug oko 2,2 kilometra. Uklonjeni su milioni kubnih metara stena, a Dunav je prvi put dobio uređeni prolaz kroz najopasniji deo klisure.

Svečanom otvaranju Sipskog kanala, 27. septembra 1896, prisustvovali su austrougarski car Franc Jozef, rumunski kralj Karol I i srpski kralj Aleksandar Obrenović, čime je ovaj veliki hidrotehnički poduhvat dobio značaj jednog od najvažnijih međunarodnih događaja na Dunavu krajem 19. veka.

Zanimljivo je da se ceremonija održala u tadašnjoj Oršavi, koja je u tom trenutku pripadala Habzburškoj monarhiji, praktično na tromeđi Austrougarske, Rumunije i Srbije. Nakon svečanog otvaranja kanala, Franc Jozef je otputovao u zvaničnu posetu Rumuniji, gde ga je ugostio kralj Karol I.

Ipak, ni kanal nije potpuno rešio problem. Snažna uzvodna struja ostala je prevelik izazov za tadašnje brodove. Zato je uz kanal postavljena posebna železnička pruga, kojom su lokomotive izvlačile brodove kroz najteži deo Đerdapa. Tek sedam decenija kasnije započet je projekat koji će zauvek promeniti izgled ovog kraja.

Sporazum između tadašnje Jugoslavije i Rumunije potpisan je 1963, a izgradnja zajedničke hidroelektrane počela je godinu dana kasnije. Bio je to jedan od najvećih građevinskih poduhvata u posleratnoj Evropi.

Podizanjem brane kod Kladova nastalo je ogromno Đerdapsko jezero. Njegov nivo podigao se za više desetina metara, a Dunav je od divlje planinske reke postao mirna vodena površina. Nažalost, cena tog napretka bila je ogromna. Pod vodom su nestala čitava naselja, stari putevi, železnička pruga, pristaništa i vekovne kuće.

Najveću žrtvu podneo je stari Donji Milanovac. Grad je potpuno iseljen i nekoliko kilometara dalje izgrađen je novi, na višem terenu. Stanovnici su napuštali domove u kojima su generacije njihovih predaka živele uz Dunav, noseći sa sobom samo ono što je moglo da se prenese.

Slična sudbina zadesila je i Tekiju. Naselje je preseljeno na uzvišenje iznad budućeg jezera, dok je stari deo mesta ostao ispod vode. Delovi Kladova takođe su morali da budu izmešteni i zaštićeni novim nasipima jer bi bez toga grad bio poplavljen.

Potopljena istorija

Međutim, najpotresnija priča vezana je za Adu Kale. Na tom malom dunavskom ostrvu vekovima je živela jedinstvena zajednica pretežno turskog stanovništva. Ostrvo je bilo poznato po tvrđavi, uskim kaldrmisanim ulicama, džamiji, dućanima, duvanu i orijentalnoj atmosferi kakve više nigde nije bilo na Dunavu.

Foto: Wikimedia

 

Stanovnici su morali da napuste svoje domove. Jedan deo se preselio u Tursku, drugi u Rumuniju, a treći u okolna mesta u Srbiji. Pokušaj da se deo ostrva i građevina prenese na obližnje ostrvo nije uspeo. Kada je 1970. jezero počelo da se puni, Ada Kale je zauvek nestala ispod površine Dunava.

Istovremeno su spasavani najvredniji spomenici kulture. Monumentalna Trajanova tabla podignuta je više od 20 metara iznad prvobitnog položaja da bi ostala vidljiva iznad novog nivoa jezera. Na isti način sačuvani su i brojni arheološki lokaliteti, među kojima posebno mesto zauzima Lepenski vir, jedno od najznačajnijih praistorijskih nalazišta Evrope.

Prvi agregati hidroelektrane pušteni su u rad 1970. Tada je počela proizvodnja električne energije koja i danas predstavlja jedan od stubova elektroenergetskog sistema Srbije. Plovidba Dunavom postala je bezbedna tokom cele godine, a nekadašnji brzaci ostali su samo na starim fotografijama i u sećanjima retkih svedoka.

Đerdap je tako postao simbol napretka, ali i podsetnik da velike pobede nad prirodom gotovo nikada ne dolaze bez velikih ljudskih žrtava. Ispod mirne površine jezera danas počivaju ulice, kuće, pruga, pristaništa, pa čak i čitavo jedno ostrvo, nemi svedoci vremena kada je Dunav imao sasvim drugačije lice.