Kako je četnik Vladimir Šipčić godinama prkosio posleratnim vlastima?

Odmetnik od zakona pronađen je i ubijen 12 godina nakon završetka rata. U međuvremenu je postao legenda o kojoj se i danas govori u planinskim vrletima Crne Gore i Hercegovine

Skoro 12 godina noćivao je u pećinama, zemunicama, planinskim bačijama, ponajviše pod vedrim nebom. Spavao je s budnim okom i uhom, strepeći od vukova i medveda, divljih zveri i podivljalih ljudi. Izbegavao je zamke, zavaravao tragove i menjao jatake. A onda je zauvek nestao. Prema mišljenju jednih, konačno je dolijao i poginuo od vlasti, dok je, prema mišljenju drugih, zauvek izmakao i pobegao u inostranstvo.

Bilo kako bilo, za Vladimira Šipčića, poslednjeg četnika i odmetnika, više niko nije čuo, ali nije ni zaboravljen. Na prostoru između planinskih vrhova Durmitora, Pive i Tare, među zabitim selima i stočarskim katunima, začeta je priča o čoveku koji nije prihvatio poraz, čovek koji je postao simbol otpora i vere da se zakletva ne napušta čak ni kada se pokaže da je bitka izgubljena. Njegov život, ispunjen skrivanjem, bekstvom i legendarnim pričama, prerastao je s vremenom u jednu od najmračnijih i najtajanstvenijih priča posleratne Jugoslavije.

Foto: Wikipedia/

Pojavljivao se kao senka

Vladimir Šipčić rođen je 12. maja 1924. u crnogorskim vrletima, u kraju gde su ratovi, bune i ustanci, ponajviše međusobne podele, ostavljali dubok trag. Nakon što je buknuo Drugi svetski rat, veliki broj mladića iz tih krajeva prišlo je različitim vojskama i pokretima. Neki su otišli u partizane, drugi u četnike, a mnogi su tokom rata menjali strane, pokušavajući da sačuvaju porodicu i goli život.

Rat na prostoru Jugoslavije nije bio samo borba protiv okupatora, već i krvavi međusobni obračun. Između partizana i četnika razvilo se neprijateljstvo koje je ostavljalo posledice i mnogo godina nakon rata. U takvom vrtlogu nasilja, osveta i ideologije, mnogi ljudi donosili su odluke koje će ih pratiti do kraja života. Izuzetak nije bio ni Vladimir Šipčić.

Nakon rata većina četničkih jedinica bila je razbijena. Novi komunistički režim uspostavio je čvrstu kontrolu nad zemljom, a pripadnici poraženih formacija bili su ubijani, zatvarani ili prisiljeni da se kriju. Dok su jedni pokušavali da pobegnu preko granice, drugi su se predavali, nadajući se amnestiji. Šipčić je izabrao treći put - odlazak u planinu.

Godinama je živeo kao begunac. Kretao se kroz nepristupačne predele Durmitora, Sinjajevine i Pive, oslanjajući se na pomoć retkih poverljivih ljudi. U narodu su kružile priče da je noću silazio do zabačenih kuća po hranu, da je menjao skrovišta gotovo svakodnevno i da je uspevao da izbegne potere zahvaljujući odličnom poznavanju terena. U nekim selima ljudi su ga se plašili, u drugima su ga smatrali čovekom koji se nije pomirio s novim poretkom.

Vlasti su za njim tragale godinama. U posleratnoj Jugoslaviji četnici su smatrani ozbiljnom bezbednosnom pretnjom. Ozna, kasnije i Udba, organizovale su potere, ispitivale seljake i pokušavale da razbiju mrežu ljudi koji su pomagali odmetnicima. Šipčić je, međutim, u planini opstao neuporedivo duže nego drugi, što je i dovelo do toga da s vremenom postane legenda.

Pričalo se da je umeo danima da se krije u pećinama, da je prelazio velike udaljenosti po snegu i nevremenu, te da je retko palio vatru da ne bi otkrio položaj. Uz to, među starijim ljudima iz durmitorskog kraja dugo su se prepričavali detalji o njegovim iznenadnim pojavljivanjima i još bržim nestancima.

Nije umeo da prihvati poraz

S druge strane, vlast je stvarala drugačiju sliku. U tadašnjoj štampi i bezbednosnim izveštajima četnici u ilegali su opisivani kao banditi i neprijatelji države. Jugoslavija je posle rata nastojala da stvori sliku stabilnog društva koje se okreće budućnosti, industrijalizaciji i socijalističkom razvoju. Ljudi poput Vladimira Šipčića bili su podsetnik da rat nije završen i da još ima onih koji drugačije misle.

Šipčić je predugo uspevao da opstane sam ili u maloj grupi, čime je dodatno narušavao ugled vlasti. Njegovi nekadašnji saborci već su uveliko bili mrtvi, zatvoreni ili rasuti po emigraciji, ali je on, uprkos neprestanom strahu, izolaciji i neizvesnosti, istrajavao.

Postoje različite verzije o njegovim poslednjim danima. Većina je saglasna da je bio iscrpljen dugotrajnim skrivanjem i bolešću, ali su ostale nedoumice kako je i gde završio. Prema zvaničnom izveštaju, Šipčić je opkoljen i ubijen u jednoj od akcija bezbednosnih službi, a vest o njegovoj smrti ubrzo se proširila planinskim krajevima Crne Gore i Hercegovine. Za državu je to bio i kraj priča o jednom od poslednjih odmetnika, ali se one opstale u narodu.

U selima kraj ognjišta, u kafanskim razgovorima i kasnijim publicističkim zapisima, Vladimir Šipčić je upamćen kao simbol epohe u kojoj su bratoubilački sukobi razorili zajednice i porodice. Jedni su ga pamtili kao tvrdog i nepomirljivog četnika, drugi kao tragičnu figuru čoveka koji nije umeo ili nije mogao da prihvati poraz.

Priča o Vladimiru Šipčiću zato nije samo priča o jednom čoveku. Ona govori i o zemlji razorenoj građanskim ratom, o strahu i osveti, o ljudima koji su verovali da nemaju pravo na predaju i o državi koja je želela da izbriše svaki trag poraženih protivnika. Između istorije i mita, između činjenica i narodnog predanja, ostao je lik čoveka koji je poslednje godine života proveo bežeći kroz planinske bespuća.