"PRIKOPČAJU TI STRUJU NA POLNI ORGAN, PA POLIJU VODOM!" Uznemirujuća ispovest Veselina koji je preživeo PAKAO LORE: Noću čujem jauke, ujutru sam čistio KRV I ODSEČENE UŠI! (VIDEO)

- Kad se noću probudim, čujem jauke, škripu vrata... sve se vraća.

Ovako, za Adria TV Montenegro, počinje ispovest Veselina Bojovića, jedinog preživelog iz nikšićko-šavničke grupe koji je prošao kroz logor Lora, mesto koje i posle više od tri decenije opisuje kao pakao iz kog se, kako kaže, jedva izlazilo živ.

Zarobljen je 12. aprila 1992. godine. Sa kapuljačama na glavama odvedeni su u splitski logor. Već na ulazu, kaže, bilo je jasno šta ih čeka.

- Imate poređanu vojsku s jedne i s druge strane, oni te uhvate i kažu: "Ovaj je moj, ovaj je moj", i odvode nas u ćelije. Jasno vam je šta će se desiti - prisetio se.

Ubrzo su usledili dani bez hrane, vode i sna.

- Četvrti dan su nam dali hleba i sira. Vode nije bilo, samo su nas polivali. Dehidriraš skroz. Staviš vojničku čizmu pod glavu da se odmoriš, na betonu nema ništa - ispričao je za adria.tv.

Kako kaže, noći su bile najgore.

U video svedočenju opisuje metode mučenja koje su, tvrdi, primenjivane nad zarobljenicima.

- To je kao indukcija - indukovani telefon. Prikopča te na struju i prospe vodu ispod tebe. Zavrtiš da zovneš roditelje - moraš jer te lupi pendrekom i - kad okreneš to te baci. Prikopčaju te za mali prst od noge, za polni organ.

- Napiju se, pa dođu noću i iživljavaju se nad nama. Izvedu nas na krug, gole uz zid, pa puste hidrant. To ubija... baca te na pod, vrištiš.

Jedan prizor, kaže, nikada neće zaboraviti.

- Terali su čoveka od 72 godine da na kolenima pije sapunicu.

Batine, prinudni rad i neprestano psihičko zlostavljanje bili su svakodnevica.

- Nije se moglo izdržati, ni psihički ni fizički. Molio sam Boga da umrem, samo da se završi agonija.

Posebno jezivi trenuci, tvrdi, dolazili su iz susednih prostorija.

- Klanje i urnebes su bili u tom bloku C. Moja ćelija je bila do tog bloka. Tu su jauci, preklinjanje da ih ubiju, zakolju. Izjutra, ja i još jedan momak smo čistili celi hodnik, toalet je bio otvoren. Bilo je sve krvavo - na podu uvo, polni organ... Krvi je bilo, ljudi su preklinjali da ih ubijemo, da im damo čašu vode. Ne možeš da im daš jer iznad tebe je čuvar. Jutro posle - nema ništa. Pitam šta je bilo sa njima. Kažu mi da su mi zemljaci u hladnjači - rekao je Bojović.

Zarobljenici su izvođeni i na prinudne poslove.

- Terali su nas na kolena da čupamo travu, tukli nas štakama… svašta su radili.

U jednom trenutku, kaže, nade više nije bilo.

- Kad ti telo više ne može, kad te sve boli, samo želiš da se završi. Mnogi su molili da ih ubiju.

Strah je bio stalni pratilac, a noći najteže.

- Noć je najteža. I danas je najteža. To ostaje u čoveku.

I posle više od tri decenije, slike ne blede.

- Kako vreme prolazi, sve je teže. Te rane se nose do groba.

Logor Lora bio je koncentracioni logor u Splitu u kome su tokom ratova devedesetih mučeni i ubijani Srbi i Crnogorci. Postojao je od 1992. do 1997. godine, a kroz njega je prošlo 1.005 registrovanih zatvorenika.

 

 

Logor je formiran na mestu nekadašnje ratne luke Jugoslovenske narodne armije, a nakon njenog odlaska kontrolu su preuzeli pripadnici vojne policije hrvatske vojske.

Prema svedočenjima preživelih, Lora je smatrana jednim od najužasnijih logora tog vremena.

Uslovi su bili surovi i nehumani. Ćelije su bile bez nameštaja, a zatvorenici su spavali na hladnom betonu. Hrana je bila oskudna i neredovna, često su danima ostajali bez obroka. Kada bi je dobili, morali su da je pojedu na brzinu.

Fizičko zlostavljanje bilo je svakodnevno. Stražari su ulazili u ćelije i noću i tukli zatvorenike. Nije bilo redovne lekarske pomoći, a ljudi su prebijani do te mere da su bili deformisani.

Dešavalo se i da zatvorenike primoravaju da se međusobno tuku, a ako bi pokazali milost, obojica bi bili brutalno pretučeni.

Bonus video: