KAKO SAM ZABORAVIO ROĐENO DETE! Potresna priča oca čiji je sin umro u kolima - mališan bio vezan 9 sati za sedište!

Optuženik je bio veliki čovek, preko 130 kilograma, ali u težini svoje tuge i srama činio se još većim. Pogrbio se napred u čvrstom drvenom naslonu koji ga je jedva držao, tiho jecajući dok mu je noga nervozno poskakivala ispod stola. U prvom redu među posetiocima suđenja sedela je njegova supruga, izgledala je potreseno. Prostorija je bila poput grobnice. Svedoci su blago govorili o toliko bolnim događajima da su mnogi izgubili prisebnost – započinje priča koju je 2009. godine objavio Vašington post, a prenosi Nin.

Autor priče Džin Vajngarten, za koju će kasnije dobiti Pulicerovu nagradu, postavio je sledeća pitanja: Šta se to dogodi u ljudskom mozgu da su širom sveta, inače brižni roditelji puni ljubavi, sposobni naprosto zaboraviti na svoje dete u vrućem autu i ono umre?

Zaboravljanje deca na zadnjem sedištu zastrašujuća je greška. Ipak, da li je to zločin?

Vajngarten je na ta pitanja odgovorio nakon što je razgovarao s 13 tragičara, roditelja koji moraju pokušati da nastave život sa onim šta su učinili, kao i sa brojnim stručnjacima za "mozak" i psihologiju. Delove legendarnog teksta „Fatalna rasejanost“ prenosimo u nastavku.

Medicinska sestra plakala na svedočenju

Kad je bolnička, medicinska sestra opisivala kako se optuženik ponašao nakon što ga je policija prvi put dovela, zaplakala je. Bio je gotovo katatoničan, setila se, čvrsto zatvorenih očiju, ljuljajući se napred-nazad, zaključan u nekoj nedokučivoj privatnoj muci. Uopšte nije mogao da progovori, sve dok medicinska sestra nije sela kraj njega i uhvatila ga za ruku. Tek tada se pacijent počeo otvarati, a ono što je rekao je da ne želi nikakav sedativ, da ne zaslužuje predah od boli, da želi sve to da oseti, a zatim i da umre.

Optužen je za ubistvo. Nijedna bitna činjenica nije bila sporna. Majls Harison (49) bio je ljubazna osoba, marljiv poslovni čovek, savestan otac do tog dana prošlog leta – zaokupljen problemima na poslu, pozivima na mobilni – kada je zaboravio da ostavi sina Čejsa u vrtiću. Mališan je polako umirao, privezan za stolicu u kolima gotovo devet sati na parkiralištu u Herndonu usred letnje vrućine.

Bila je to neobjašnjiva i neoprostiva greška, ali da li je to bio zločin? To je bilo pitanje o kojem će odlučiti sudija. Suđenje je potrajalo tri dana. Jedna pored druge u zadnjem delu sudnice sedele su dve žene koje su satima putovale na suđenje. Za razliku od gotovo svih ostalih na klupama za posetioce one nisu bile rođake ili prijateljice optuženog.

Autor priče Džin Vajngarten, za koju će kasnije dobiti Pulicerovu nagradu, postavio je sledeća pitanja: Šta se to dogodi u ljudskom mozgu da su širom sveta, inače brižni roditelji puni ljubavi, sposobni naprosto zaboraviti na svoje dete u vrućem autu i ono umre? Zaboravljanje deca na zadnjem sedištu zastrašujuća je greška. Ipak, da li je to zločin?

Vajngarten je na ta pitanja odgovorio nakon što je razgovarao s 13 tragičara, roditelja koji moraju pokušati da nastave život sa onim šta su učinili, kao i sa brojnim stručnjacima za "mozak" i psihologiju. Delove legendarnog teksta „Fatalna rasejanost“ prenosimo u nastavku.

Medicinska sestra plakala na svedočenju

Kad je bolnička, medicinska sestra opisivala kako se optuženik ponašao nakon što ga je policija prvi put dovela, zaplakala je. Bio je gotovo katatoničan, setila se, čvrsto zatvorenih očiju, ljuljajući se napred-nazad, zaključan u nekoj nedokučivoj privatnoj muci. Uopšte nije mogao da progovori, sve dok medicinska sestra nije sela kraj njega i uhvatila ga za ruku. Tek tada se pacijent počeo otvarati, a ono što je rekao je da ne želi nikakav sedativ, da ne zaslužuje predah od boli, da želi sve to da oseti, a zatim i da umre.

Optužen je za ubistvo. Nijedna bitna činjenica nije bila sporna. Majls Harison (49) bio je ljubazna osoba, marljiv poslovni čovek, savestan otac do tog dana prošlog leta – zaokupljen problemima na poslu, pozivima na mobilni – kada je zaboravio da ostavi sina Čejsa u vrtiću. Mališan je polako umirao, privezan za stolicu u kolima gotovo devet sati na parkiralištu u Herndonu usred letnje vrućine.

Bila je to neobjašnjiva i neoprostiva greška, ali da li je to bio zločin? To je bilo pitanje o kojem će odlučiti sudija. Suđenje je potrajalo tri dana. Jedna pored druge u zadnjem delu sudnice sedele su dve žene koje su satima putovale na suđenje. Za razliku od gotovo svih ostalih na klupama za posetioce one nisu bile rođake ili prijateljice optuženog.