DVE NAJTOPLIJE PRIČE IZ SRBIJE! DEDIN ZAVET OSMORO DECE: Mijovići iz Priboja vraćaju veru u ljude! A šta tek reći za Luku sa Zlatibora! (FOTO)

Iako smo očekivali buku, dečju graju i trčanje na sve strane, osmoro dece koje imaju Milomir (36) i Ivana Mijović (33) pokazalo je da su vaspitanje i poštovanje starijih ono na šta se u njihovoj kući stavlja poseban akcenat. Najstarija ćerka Maja, koja ima samo 13 godina, majci pomaže u svemu, a i ostala manja deca stekla su osećaj da treba da paze jedni na druge.

Mijovići ističu da im je najvažnije to što su im deca zdrava i sita, a ostalo više-manje... Dečji osmeh im je lek za sve nedaće s kojima se svakodnevno susreću.

- Često sam imao priliku da čujem ružne komentare na račun toga što imamo osmoro dece. Neretko su me ljudi pitali kako smo se usudili na to, a da materijalno ne stojimo baš najbolje. Moj odgovor je uvek bio isti, a to je da sam ja na svoju decu ponosan i da sam ih pravio jer sam ih želeo. Malo ko zna, ali evo ispričaću... Moj deda je imao sedmoro dece, na samrti je ostavio amanet da ga ja prestignem i ja sam taj amanet odlučio da ispunim.

Kada sam došao iz vojske, tražio sam ženu i to je bio uslov, da želi da rodi osmoro dece - priča kroz osmeh Milomir.

Ističe da nije lako i da radi dan-noć da njegova deca ne bi bila gladna.

- Fali nam dosta toga. Doskoro je nas devet živelo u 30 kvadrata jer smo imali samo donji sprat. Neki dobri ljudi pomogli su da nadogradimo gornji sprat i sada ima više prostora. Ima, naravno, još stvari koje treba da se završe, ali borimo se. Radim u toplani kao ložač, međutim, radim i privatno. Nije mi teško, znam da radim za svoju porodicu. Trudim se da moja deca imaju makar dva obroka dnevno i to mi daje snagu u trenucima kada noćima ne spavam.

Milomir ne krije da najveće zasluge pripadaju njegovoj supruzi Ivani.

- Činjenica je da je Ivana jedan od glavnih junaka naše priče. Samo roditi toliko dece, a tek ih odgajati i vaspitavati... Njeno umorno lice govori više od hiljadu reči, ali ona se ne predaje. I pored svih obaveza, uvek je nasmejana i spremna da pruži reči utehe - kaže naš domaćin.

Ivana opisuje kako izgleda pripremanje hrane za toliku porodicu:

- To je, što bih ja rekla, umetnost. Šerpa od deset litara mi je potrebna da bih pripremila kuvan obrok za sve. Ipak, nije mi teško, bitno je da imam šta da spremim. Suprug i ja smo gledali da kupimo dve krave, značilo bi nam jer bismo dosta namirnica mogli da pravimo, ne bismo morali da kupujemo, ali finansijska situacija nam to ne dozvoljava.

Selo je Lukin (19) izbor: Nema u gradu ljubavi i topline kao ovde

Luka Crepuljarević (19) živi sam u selu Semegnjevo, nadomak Zlatibora. Tamo je ugostio ekipu Srpskog telegrafa, a zatim objasnio zašto je baš selo njegov izbor. Kako je već na početku rekao, iako ima mogućnost da bude u gradu, ali i da živi u centru Zlatibora, s obzirom na to da mu na Zlatiboru žive majka i sestra, njegova sreća ipak je na selu.

Luka živi u kući pokojne bake, održava imanje, brine se o životinjama...

Iako je ove godine upisao fakultet, Luka kaže da će i s diplomom ostati na svom ognjištu jer za njega ne postoji lepše mesto.

- Moj izbor uvek je bilo moje Semegnjevo. Sa 15 godina sam prešao da živim ovde jer sam nakon smrti bake video da će ognjište ostati pusto. Uskladio sam obaveze sa školom, one kućne, seoske, koje su neretko zahtevale da ustanem u pet ujutru. Namirim sve što imam, stoku, pa onda polako u školu, pa iz škole opet na rad.

Foto: Srpski telegraf

Kako kaže, ljubav prema selu usadila mu je baka.

- Za ovo što sam danas postao mogu da zahvalim njoj. Ona nije moja biološka baba, a njena životna priča bila je za mene inspiracija. Pred kraj njenog života, kad je već počelo da joj ponestaje snage, video sam strah i tugu u njenim očima jer se brinula da će kuća za koju se ceo život borila biti napuštena. Nisam to dozvolio.

Ono što posebno izdvaja, kako kaže, jeste to što je svom selu uspeo da udahne novi život.

- Ja sam moje društvo uspeo da nateram da zavole selo. Oni sad jedva čekaju da dođu kod mene, da spremim pitu, isečem pršutu. I moj je osećaj poseban kad osetim miris mesa koje se suši i kad vidim svoje životinje kako razdragane idu po polju, pa zimi naložim smederevac, a vatra pucketa... Taj osećaj i lepotu ne može da zameni nijedan grad.

Luka na kraju kaže da priželjkuje osobu koja će spoznati lepotu života na selu, mada zna da je danas teško naći srodnu dušu.

- Sreća nije u novcu, kulama i gradovima, već u domu punom ljubavi i topline. Moja kuća i selo to imaju.