PALIO SAM KAFANE EMIGRANATA, EKIPA IZ PODZEMLJA IZVODILA JE AKCIJE U INOSTRANSTVU! Srpski tajni agent otkrio detalje nepoznate javnosti: IMAO SAM NERV ZA POSAO!

U državnu službu je primljen kao sin Aleksandra Spasića, koji je bio udbaš, a kasnije direktor Jugoslovenskog instituta za novinarstvo. Prvi put, za Srpski telegraf, otvara knjigu svojih sećanja.

- Kao mladi diplomirani pravnik primljen sam u Privrednu komoru Jugoslavije, a posle toga sam radio na Institutu za međunarodni radnički pokret. Kad se moj otac razboleo i doživeo infarkt, dobio sam ponudu koja se ne odbija, da radim u analitici SDB. Odmah su primetili moje zalaganje i vanredno sam odlikovan. Napredovao sam brzo i za dve godine postigao ono što su drugi za mnogo godina ili nikada. Jednostavno sam imao nerv za taj posao. Imao sam dobre procene i bio precizan analitičar. Poslušao sam Tita mog velikana kad nas je na sednici saveta nakon upada terorista savetovao da budemo radikalniji. Palio sam kafane emigrantima i imao svoju ekipu momaka iz podzemlja iz cele Jugoslavije s kojom sam izvodio akcije u inostranstvu - prepričava Spasić.

Čuveni obaveštajac ime je dobio po stricu i na tu činjenicu je posebno ponosan.

- Ja sam ime Božidar dobio po hrabrom stricu kog nisam upoznao jer je kao zamenik političkog komesara prve partizanske milicije u Čačku streljan sa samo 18 godina. Ipak, ja sam taj koji je u porodici prekinuo tradiciju davanja istih imena jer sam sinove nazvao Goran i Srđan. Goran je dobio ime po šifriranom imenu Josipa Broza Tita jer je on za nas u službi bio Goran, a to su znali samo moji najbliži. Okruženje je mislilo da radim u policiji, a družili smo se samo mi iz službe međusobno. Bio je to zatvoren krug - kaže Boža.

Iako je mnogo putovao, Boža je uvek voleo Beograd, u koji se doselio vrlo brzo po rođenju. Sećanja na detinjstvo su mu vrlo lepa.

- Posle preseljenja iz Čačka u Beograd moja porodica je živela u Hilandarskoj ulici i to vreme ranog detinjstva pamtim kao veoma lepo i bezbrižno iako se živelo skromno, više siromašno. U ulici je bilo dosta dece, a dečaci su najradije igrali fudbal, a svi smo delili jednu boksersku rukavicu i jednu rošulu. Do našeg ulaza je stanovao Dragoslav Šekularac Šeki, a u blizini su bili i slikar Tapi, reditelj Puriša Đorđević i brojni drugi poznati ljudi. Šeki nam je doneo fudbal iz inostranstva, a kad smo igrali utakmicu, gledalo nas je po 500, 600 ljudi. Posle smo se preselili na Novi Beograd - priseća se Boža.

Što se tiče fudbala, malo je falilo da taj sport postane opredeljenje mladog Spasića.

- Tokom gimnazije igrao sam za OFK, a svi tadašnji rukovodioci kluba su bili šefovi tajnih policija Jugoslavije. Toliko sam voleo fudbal da su mi roditelji u jednom momentu postavili pitanje: "Je l' hoćeš da treniraš fudbal ili da učiš školu." Opredelio sam se za školu.

Da je porodica stub svega, Spasić je učio sinove, a na njegovom primeru su mogli da vide koliko se ponosio muškim figurama, kao i da je strahovito bio vezan za majku i baku i da je mnogo poštovao i voleo pokojnu suprugu Ljiljanu, koju je pokosila teška bolest.

- Supruga Biljana je uvek imala razumevanja za moj posao i decu je gajila takoreći sama, bez mene, jer sam non-stop bio odsutan i po Evropi se borio protiv terorista i sprečavao terorističke napade na našu zemlju. Deci sam kupovao najlepše igračke, konzerve gaziranog soka i slatkiše sam im donosio iz inostranstva - kaže Spasić.

Penzionerske dane Boža danas provodi sa psom Melanijom i s njom posećuje unuke Anicu i Dunju i najmlađeg Teodora, dekinog Tošketa.

- Najveća životna radost su mi unuci, moje male srećke. Sa Melanijom šetam po parkovima, a sa unucima se igram i glupiram, kao što sam i sa svojom decom kad god sam imao slobodnog vremena - raspoloženo zaključuje Spasić.

BONUS VIDEO