ISCELJIVAO JE OD SVAKE BOLESTI! Ipatiju se i car klanjao, a za života je proglašen svecem

Foto: SPC

Sveti Ipatije Gangrijski

Ovaj veliki ugodnik Božji, sveti Ipatije, episkop u gradu Gangri u Paflagoniji, učestvovao je na Prvom Vaseljenskom Saboru u Nikeji, gde je sa ostalim svetim Ocima boreći se za veru predao Arija anatemi.

Imao je od Boga veliku silu čudotvorstva: isceljivao je od svake bolesti, i izgonio demone. U jednom selu gorku vodu on pretvori u slatku. Na drugom jednom mestu on molitvom izvede toplu lekovitu vodu. A kad je jednom po mračnoj noći putovao pored jedne reke, zapaljene sveće javljale su se iz vode i osvetljavale mu put, da se ne bi okliznuo i pao u reku. On i strašnog drakona umrtvi. Jer za carovanja Konstancija, sina Konstantina Velikog, na neki nepoznat način uvuče se odnekud u carske palate veliki drakon, i leže pred sama vrata carskih riznica, gde se čuvalo zlato i celokupno bogatstvo carsko. I ne davaše nikome da se približi. Uplašen time, car Konstancije posla izaslanike svetitelju Božjem Ipatiju, moleći ga da dođe u Carigrad, jer svetitelj beše pročuven na sve strane zbog čudesa koja je blagodaću Hristovom činio. Pri dolasku car ga srete i pokloni mu se do zemlje, i ukaza mu svako poštovanje.

I moljaše ga da svojom molitvom otera ispred carskih riznica drakona, koga nikakva ljudska sila nije mogla oterati. Mnogi su duhovnici pokušavali da ga molitvom odagnaju, ali nisu uspevali, pa su neki i postradali. Svetitelj mu na to reče: Ako naša molitva i ne uspe, care, uspeće tvoja vera u Boga.

Foto: SPC

I pavši na zemlju, svetitelj se moljaše dugo. Zatim ustade i reče caru: Naredi da se usred hipodroma, gde se nalazi statua tvoga oca, postavi velika peć i naloži jaka vatra, pa nek me čekaju dok ne dođem tamo. To odmah bi učinjeno. Sveti čudotvorac Ipatije uze svoj arhijerejski žezal, ode k carskim riznicama i stade žezlom biti drakona. Car i narod su to izdaleka sa strahom i trepetom posmatrali, jer se drakon ne htede pomaći, iako ga je svetitelj dugo udarao. Očekivali su da drakon skoči na svetitelja i ubije ga, kao što je uradio sa nekim sveštenicima. No svetitelj podiže oči k nebu, prizva Gospoda u pomoć, pa žezal metnu u usta drakonu, i reče mu: U ime Gospoda mog Isusa Hrista hajde za mnom! Drakon steže zubima žezal, i iđaše sa svetiteljem kao vezani zarobljenik, jer ga veliki čudotvorac zaista sveza silom Božjom. I tako vodeći drakona, svetitelj obiće ceo hipodrom i trg. A svi sa užasom i divljenjem posmatrahu to. Jer drakon beše veoma strašan, imao je u dužinu šesdeset lakata. I kad se svetitelj približi do silno užarene peći, on reče drakonu: U ime Hrista, koga i ja najmanji propovedam, naređujem ti da uđeš u ovaj oganj! - Strašni drakon se zaleti, ulete u užarenu peć, i tamo izgore.

I svi prisutni, koji to sa užasom posmatrahu, proslaviše Boga što u dane njihove javi svetu takvo svetilo i takvog čudotvorca kao što je sveti Ipatije. Tada car uznese veliku blagodarnost Bogu i njegovom ugodniku, svetom Ipatiju. I otada počitovaše blaženoga kao oca svog. I naredi car da se izradi Ipatijev lik još za života ovoga svetitelja, i taj lik držaše car u svome dvoru kao oružje protiv svake neprijateljske sile.

Kada se sveti Ipatije vraćao iz Carigrada u svoj grad, na putu u jednom tesnacu čekala ga je naoružana zaseda zlobnih jeretika Novatijana. I kada on naiđe, oni iznenada naleteše na njega, mnoge mu rane zadadoše, pa ga sa visokog brega u neko blato baciše. A svetitelj, jedva živ, podiže malo ruke uvis, uperi pogled u nebo, i kao nekad sveti prvomučenik Stefan moljaše se za svoje ubice, govoreći: "Gospode! ne primi im ovo u greh!" I dok se on još tako molio, žena jedna iz te iste družine udari ga kamenom u glavu i svetitelj skonča svoj zemaljski život. A sveta duša njegova, odrešivši se od tela, uziđe k Bogu. Ubice pak uzeše telo svetiteljevo, sakriše ga u jednoj obližnjoj plevnji, i otidoše.

Ali kazna Božja brzo postiže ubice: onu ženu odmah spopade nečisti duh, i ona najednom polude, i uze onaj isti kamen i udaraše njime sama sebe. Zatim i svi ostali poludeše, i silno se paćahu.

Potom zemljodelac, sopstvenik one plevnje, koji ništa nije znao o zločinačkom ubistvu, dođe da uzme iz plevnje hranu za stoku. I ču glas Anđela koji pevahu, i zaprepašćen čućaše se. A kad uzimaše seno, on obrete mrtvo telo sve izvranavljeno, i još se više uplaši. I raspoznavši da je to telo njegovog episkopa, svetog Ipatija, on hitno obavesi svoje sažitelje, pa onda otidoše u grad Gangru, te izvestiše o tome. I odmah se graćani gangrski sa velikim plačem uputiše tamo, uzeše česno telo svetog oca i pastira svog, pa ga česno sahraniše na istaknutom mestu.

A kada su telo svetiteljevo nosili da sahrane, žena ubica iđaše za svetim telom i udaraše sebe onim istim kamenom kojim ubi arhijereja Božjeg, i pred svima ispovedaše greh svoj. Kada sveto telo bi sahranjeno, tada se ova žena isceli od ludila na svetiteljevom grobu. Isto tako na svetiteljevom grobu isceliše se od ludila i svi ostali učesnici u ubistvu svetitelja. Tako svetitelj i po smrti svojoj javljajući nezlobivost svoju, učini dobro neprijateljima svojim. A dogodiše se tamo i mnoga druga čudesa i isceljenja ljudima, koji su s verom dolazili na grob svetiteljev.