TAJNA ZDANJA U CENTRU BEOGRADA: Ovde je rođena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca

Foto: ST/D. KADIĆ

Krsmanovića kuća

Nova kraljevina je mogla da se ne rodi tog dana, bez obzira na Krfsku deklaraciju iz 1917. godine kojom je Kraljevina Srbija kao ratni cilj proglasila ujedinjenje svih južnih Slovena, da je opstala Država Slovenaca, Hrvata i Srba koja je osnovana u Zagrebu 29. oktobra 1918. godine.

Srpska elita nije razumela da je osnivanje te ”države” jasan signal Hrvata da ne žele zajedničku državu sa Srbijom. Međutim, ta država nije uspela da dobije međunarodno priznanje, a italijanska vojska došla je do Ljubljane i Splita osvojivši Istru i Zadar pozivajući se na Londonski sporazum.

Kako su demobilisani vojnici Austrougarske monarhije po Hrvatskoj i Sloveniji pljačkali bogate seljake i državnu imovinu, Narodno vijeće Države Slovenaca, Hrvata i Srba nije imalo drugi izbor nego da, 4. novembra 1918. godine, pozove srpsku vojsku da uđe na teritoriju te ”države” i spasi je od okupacije i haosa.

Tako je Krsmanovićeva kuća na Terazijama postala mesto stvaranja nove države koje se danas svi narodi koji su je činili nerado sećaju. Možda zato na kući nema obeležja.

Kuća na Terazijama broj 34, koju znamo kao Krsmanovićevu, izgradio je 1885. godine beogradski trgovac Marko O. Marković, prema projektu arhitekte Jovana Ilkića. Kuća nije bila velikih dimenzija ali je predstavljala jednu od najlepših porodičnih kuća s kraja XIX veka i svedočanstvo je o vremenu kada se Beograd, posle viševekovnog turskog ropstva, transformisao u moderan evropski grad. Jovan Ilkić je jedan od najznačajnijih srpskih arhitekata s kraja XIX i početka XX veka. 

Foto: Promo foto

Aleksandar Karađorđević

U želji da stvori evropsku elitu, njega je kao i mnoge druge srpske mladiće na studije u Beč poslala srpska vlada. Studije je završio 1883. godine kao jedan od najboljih studenata ali se vratio u domovinu. Zahvaljujući tome, Beograd je dobio neka od svojih najlepših zdanja koje je Ilkić projektovao, među kojima su velelepna porodična kuća za Milana Piroćanca u Francuskoj ulici broj 7, gde se danas nalazi Udruženje književnika Srbije, Oficirski dom u Kralja Milana gde je danas Studentski kulturni centar, hotel „Moskva“ i Dom Narodne skupštine. Zanimljivo je da su sva Ilkićeva dela proglašena spomenicima kulture.

U kući je živeo trgovac Marko Marković sve do 1898. godine kada je prodata na javnoj licitaciji. Kupila su je braća Krsmanović, Dimitrije i Aleksa. Posle deobe među braćom kuća je pripala Aleksi Krsmanoviću koji je u njoj živeo sve do svoje smrti 1914. godine. Aleksa Krsmanović, trgovac po profesiji, poznat je kao veliki srpski dobrotvor koji je celokupnu svoju imovinu ostavio državi. Pored ove kuće njegovu zadužbinu su činile i zgrade u Knez Mihailovoj ulici 56, kao i u ulicama Braće Krsmanović 11, 12 i 17, Koste Glavinića 3 i 5,  Karađorđevoj 46. Dobročinstvo Alekse Krsmanovića razlog je zbog koga je kuća na Terazijama broj 34 ostala upamćena po njemu, a ne po onome ko ju je sagradio.

Foto: googlemaps.com/prinskrin

Po oslobođenju Beograda, 1. novembra 1918. godine u kuću se uselio njen najpoznatiji stanar, regent Aleksandar Karađorđević koji je tu živeo do 1922. godine. Kraljevski dvor (danas zgrade Predsedništva Srbije i Skupštine grada Beograda), koji se nalazio u neposrednoj blizini kuće, bio je oštećen u austrougarskom bombardovanju Beograda, tako da je obnavljan sve do 1922. godine.

Kako je regent Aleksandar menjao bolesnog oca, kralja Petra, Krsmanovićeva kuća postala je zvanična kraljeva rezidencija. Tako se dogodilo da je baš u toj kući, u svečanom salonu, srpski regent Aleksandar primio predstavnike Hrvata i Slovenaca i svečano proglasio ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu. Zašto je regent izabrao baš tu kuću nije poznato. Verovatno je u pitanju bila blizina Starog dvora čija je rekonstrukcija bila u toku i koji je regent često obilazio, a možda i činjenica da je kuću projektovao isti arhitekta koji je bio angažovan na uređenju Starog dvora.

Ako je moguće razumeti, mada ne i opravdati, zašto komunisti posle 1945. godine nisu želeli da obeleže mesto nastanka države koju su zvali ”tamnicom naroda”, kao i zašto je posle raspada Jugoslavije 1991. godine to mesto podsećalo na neprijatnu prošlost. Nejasno je zašto Kraljevina nije obeležila mesto svog rođenja.

Foto: ST/Đ. KOJADINOVIĆ

Unutrašnjost zgrade u kojoj je stvorena Jugoslavija danas krasi restoran "Kod dvoglavog orla"

Pošto se Aleksandar preselio u Dvor, Krsmanovićeva kuća izdata je Milanu Saviću i Ivanu Obradoviću koji su u suterenu i bašti otvorili poznati „Kleridž“. Javnost se bunila jer se smatralo da prikazivanje bioskopskih i drugih predstava, te održavanje zabava često slobodnijeg sadržaja, degradira istorijski značaj zgrade, pa je ugovor o zakupu raskinut posle samo pet godina. Tek 1934. godine kuća je data na korišćenje Savezu sokola Kraljevine Jugoslavije koji je igrao značajnu društvenu ulogu u našoj zemlji između dva svetska rata.

Po nacističkoj okupaciji Beograda, aprila 1941. godine, u kući je bila smeštena luksuzna kantina osoblja nemačke Uprave grada da bi se posle oslobođenja tu kratko nalazio Omladinski dom Prvog rejona Beograda. Već 1949. godine tu je smešten Protokol Saveznog sekretarijata za inostrane poslove Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i Diplomatski klub koji je tu ostao do 1979. godine. Upravo zato je ta kuća danas najpoznatija kao „Zgrada protokola“. 

Ako su vlasti u Srbiji, zavisno od ideološkog opredeljenja, različito gledale na istorijski značaj ove kuće, slagale su se u oceni njene arhitektonske vrednosti. Još 1935. godine kada je doneta prva  „Uredba o zaštiti beogradskih starina“, kuća je stavljena pod zaštitu na predlog Branislava Nušića. To je potvrđeno 29 godina kasnije kada je kuća konačno proglašena spomenikom kulture. Sada je vreme da bude rekonstruisana i obeležena kako bi buduće generacije znale šta se u njoj dogodilo jer istorijsko sećanje treba da čuvamo.