DRAMATIČNA ISPOVEST SRPSKOG BIZNISMENA IZ UKRAJINE: Sve je bilo kao bajka, A ONDA SE DESILA REVOLUCIJA!

Kaže i da je već 2015. godine planirao da se vrati u Srbiju, ali da mu je bilo žao da ostavi sve u Ukrajini. Nadao se da će se stanje u toj zemlji promeniti, ali je na kraju došlo do rata.

- Sve je bilo odlično, kao bajka, a onda se desila revolucija u Ukrajini. Počela je 2013. godine, počeli su ekonomski problemi, praktično je i rat tada počeo. Počeli su politički problemi, vojni, sve se to odrazilo na mogućnost rada tamo. Ja sam već 2014, 2015. godine planirao da se vratim i onda ti je sve žao da ostaviš to što si uradio, sve misliš da će se možda promeniti, a na kraju je došlo do pravog rata - priča Tomić.

Tomić govori kako je bio ubeđen da neće doći do rata, a zatim je ispričao kako je izgledalo jutro kada je počela vojna operacija Rusije na Ukrajinu. Sagovornik Pinka je tada bio u automobilu i nije slušao vesti, sve do momenta kada je shvatio da se nešto dešava.

- Bio sam ubeđen da neće doći do rata. Čak tog jutra kada je počeo rat, krenuo sam na službeni put, u pola 6 ujutru sam bio u autu i krenuo u Zaporožje. Nisam slušao vesti, video sam automobile u velikoj meri, uključio vesti i čuo da je počeo rat i vratio se nazad - dodao je Tomić.

Njegov put do Srbije trajao je četiri dana, napominje da mu je najteže bilo da nađe gorivo, dok je u Kijevu bilo i vode i struje i grejanja i interneta. Tomić dodaje i kako je prošao NATO bombardovanje 1999. godine zbog čega nije bio u strahu, ali su drugi zbog njega plakali.

- Dugo sam odbijao tu ideju da krenem, treba da ostavite sve, ali je možda interesantno da je u Kijevu bilo i struje i vode i grejanja i interneta. Prodavnice su počele manje da rade, bilo je vrlo kvalitetno okupljanje ljudi u zgradama, najveći problem je bilo gorivo, pumpe su prestale da rade i ako rešiš da kreneš ka Srbiji bilo je pitanje kako naći gorivo da stigneš do granice. Ja sam prošao NATO bombardovanje 1999. godine, pa sam znao da će sve biti precizno, da nam realno nisu ugroženi životi, ali Ukrajnici to nisu znali, išli su u skloništa na svaki zvuk sirene, ja sam ostajao u stanu, oni su plakali i molili me da siđem. Ljudi su u skloništa nosili hranu i ćebad - priča Tomić i dodaje:

Nije bilo šanse da skupim gorivo, imao sam srećom 50 litara u autu, znao sam da će mi to biti dovoljno za nekih 300 km, podlegao sam pritisku mojih da se vratim, a znao sam ako sada odem, da ću teško da se vratim, a znao sam i da će Ukrajinci da to shvate kao neku vrstu izdaje - zaključio je on.