Spektakl u Areni: Džejson Derulo viđen očima beogradske tinejdžerke

Ovo mi je bila prva rečenica kada smo tata i ja (pošto s 12 godina ne mogu sama na koncert) u nedelju uveče stigli ispred Štark arene. Vreme: 19.30, pola sata pre zakazanog početka koncerta Džejsona Derula. Na platou jedva 200-300 ljudi. Ulazimo bukvalno za pet minuta i unutra doživljavam šok: ceo parter i gotovo čitav prvi prsten tribina su već puni...

Foto: Privatna arhiva

Sofija Kašanski (12)

Uskoro, shvatam razlog, bar trećina prisutnih došla je prevashodno zbog Markusa i Martinusa, braće blizanaca, tinejdžerskih zvezda iz Skandinavije, koji su bili predgrupa. Priznajem, i ja sam među njima. Derula volim, MM obožavam.

Vreme nam je prekratila neka britanska grupa, nisam zapamtila ni kako se zovu, mada nisu bili loši. Onda mala pauza, pa Markus i Martinus. Arena se toliko trese da mi se čini da će se tribine svakog časa srušiti. Svi skaču, neka devojka pored mene vrišti i od nje jedva čujem muziku, iako je veoma glasna. Srećom, njena euforija uskoro prolazi i mogu na miru da uživam. Mislim, ako se mirom može nazvati skakanje u vazduh, mahanje rukama, pevanje na sav glas.

Foto: ATA images

Nažalost, MM završavaju posle dvadesetak minuta i cela dvorana utihne. Svi čekaju Džejsona Derula. Prvi put sam na ovako velikom koncertu, sa četiri video-bima, ogromnom binom, ozvučenjem koje ubija. Pojavljuje se neki lik, skače, dere se, na kraju čujemo da je to Derulov di-džej. Onda počinje odbrojavanje - 20 sekundi, pa 19, 18, 17... Ogromne kazaljke zaustavljaju se na broju dva jer se svetska turneja zove "2 side". Na bimovima se pojavljuje ogromni lav, razjapljenih čeljusti, onda u kadru Džejson, ogrnut nečim što meni liči na leopardovu kožu. Trči, trči, preskače lava i kreće strašna eksplozija. Pevač je odjednom uživo na bini, kao da je sišao sa ekrana.

Foto: ATA images

Derulo "razdrmao" Arenu

Sledećih sat i po prošlo mi je kao pet minuta. Znam sve pesme, znam sve reči, a da ni sama nisam pre koncerta bila toga svesna. Derulo, negde posle druge-treće pesme priča kako je video program turneje na kom nije bilo Srbije i da je lično tražio da se doda naša zemlja. Nije da mu verujem, ali bar lepo zvuči. Uz njega igračice, igrači, nekoliko muzičara. Ja sam na tribinama i bude mi baš krivo kada iz gužve u parteru poziva jednu devojku da mu se pridruži na bini. Tata mi posle koncerta kaže da je siguran da je sve to unapred dogovoreno, a ja se ljutim, mislim da izmišlja i krivo mi je što smo bili na tribinama.

Derulo je otpevao jedno 15 pesama i koncert se završava relativno naglo. Nema onog odlaska iza bine, pa skandiranja publike i traženja da se vrati. Jednostavno: Cela ekipa je stala pred publiku, mahali su minut-dva, Džejson viče: "Zdravo, Beograde, vidimo se ponovo". I to je to! Subota Zagreb, nedelja Beograd, sledeći koncert ko zna gde...

Bio mi je, kažem, ovo prvi veliki koncert i da me neko pita da opišem kako se osećam dok ovo pišem, dan kasnije, ne bih znala. Bilo je lepo, fenomenalno, super. Bilo je tako da sam sigurna da ću ići ponovo. Valjda i to nešto govori...