KUKU MENI, A I LELE Čitajte šta je sve Tasovac zapisao u svom šok-dnevniku!

Foto: Marko Đoković/Beogradska filharmonija

Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije

Sve što ste hteli da znate o Filharmoniji, a niste smeli da pitate, jednom mesečno možete čitati u dodatku Filharmonija magazin u Srpskom telegrafu! Prvi broj je već objavljen, a za sve one koji su propustili mnoštvo zanimljivih tema i odgovora, ovom prilikom izdvajamo prvu stranicu šok-dnevnika Ivana Tasovca!

Tasovnik

Dragi dnevniče,

Pošto u orkestru Beogradske filharmonije imamo mnogo više od jedne Keri Bredšo - koje suvereno diktiraju trendove kulturnog života Beograda i daju mu ritam urbanog velegrada, a usput i kreiraju standarde u našoj maloj fabrici dobrog (muzičkog) ukusa - jasno ti je da su me rutinski ubedile kako je baš kul da pišem dnevnik. Kuku meni, a i lele.

Ušao sam u šestu deceniju i prvi put pišem dnevnik. Ne računajući što sam onomad, pre pola veka, pokušao da prepravim neke svoje ocene u školskom dnevniku Muzičke škole "Mokranjac". Sećam se da se to krajnje neslavno završilo, tako da se neću udubljivati u detalje.

Ali, šta ćeš, svako ima neka svoja sećanja iz detinjstva. Uveren sam da će uspomene imati i oko 4.000 klinaca, koji su od početka sezone slušali naš orkestar na koncertima za predškolce.

Za oko 300 bebirona, koji su slušali "Simfoniju uspavanki", nisam siguran da će se bilo čega sećati, ali sam uveren da će im mame, tate, bake, deke, tetke, ujaci & ostala bliža i dalja rodbina, koji ih dovode na specijalno za njih osmišljene koncerte, preneti da su oni naša najspektakularnija i najdraža publika.
I neka im obavezno kažu kako njihovi filharmoničari sa radošću čekaju nove susrete - svake prve subote u mesecu u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu i odmah posle Nove godine u Beogradskoj filharmoniji.

Predškolci će vremenom sami odlučiti da li će i kada porastu dolaziti na koncerte Filharmonije. Nama je bilo najvažnije da se dobro zabave, a ako su usput nešto i naučili, to uopšte nije "hrđavo".

Kao što mislim da nije "hrđavo", dragi dnevniče, da podelim sa tobom neke i emocije i brojke. Ovo oko brojki zvuči OK, a što se tiče emocija - počinjem da zvučim kao srednjoškolka nad dnevnikom.

Elem, za 45 dana od početka sezone slušalo nas je preko 10.000 ljudi, imali smo 25 koncerata sa 17 gostujućih umetnika. Koncerti su trajali 29 sati, muzičari su proveli 25 sati na putu, imali su 60 sati proba i odsvirali preko 10.000 stranica notnog materijala. Imali smo i jednu kapu, ali o tome ću kasnije.

Predivna publika se družila sa nama na koncertima u Beogradu, Gracu, Novom Sadu. Veliko je interesovanje za promociju našeg prvog CD sa šefom-dirigentom Gabrijelom Felcom (momentalno je u fazi postprodukcije). Nekome je bio interesantan naš povratak na Bemus posle cele decenije pauze, nekome kako teku radovi na novoj zgradi Beogradske filharmonije, a nekome - jedna kapa.

Kapofobi su bez sumnje najumniji Srbi, koji se uvek bave suštinom i koji su i sada bez većih napora sagledali mogućnosti uticaja štrikanih kapa na globalno zagrevanje, kao i na predlog strategije kulture, za koji se iskreno nadam da nikada neće stići do parlamenta.

Elem, dragi dnevniče, svako ko čita ove redove vidi razmrljano mastilo od suzica koje su mi kanule jer sam shvatio da ću još morati da se trudim da u potpunosti udovoljim visokim standardima kulturne i medijske čaršije.

U želji da im ugodim, svestan činjenice da moja frizura izaziva određeni nivo stresa članova Nacionalnog saveta za kulturu, Udruženja muzikologa, a i šire, pokrio sam je kapom. Nije valjalo - podsećao sam ih na odžačara. Promenio sam kapu - opet ne valja. Sad sam nabavio jednu sa pomponom. Valjda će sve biti u redu i dobiću sertifikat da i za Rajka ima kapa.

Nešto su mi odlutale misli, dragi dnevniče, tako da je možda najbolje da se vratim na početak i naše srpske "Keri Bredšo" - dame koje i van Filharmonije diktiraju trendove.

Nekoliko dana pre naših koncerata za bebe u Novom Sadu je otvorena izložba - "Žena po meri (pomera) društva" - koja predstavlja radove srpskih i britanskih umetnica, a koja pitanje ženskog pisma postavlja, za mene daleko interesantnije od razgovora četiri drugarice koje piju kosmopoliten po kafićima Menhetna.

Izložba je sjajna, a sjajno je i kako je direktorka galerije Tijana Palkovljević Bugarski nenametljivo, ali sigurno uspela da od Galerije Matice srpske napravi urbano, evropsko, savremeno mesto (za razliku od same Matice srpske) i dokaže da naše kulturno nasleđe izvanredno komunicira sa evropskim i svetskim artefaktima i da je sve, izuzev ksenofobično i dosadno.

Kao i uostalom svaka prava kultura.