VUČIĆ KAO KLINAC BIO KOD MENE U "KOCKICI"

 

Foto: e-stock/M. RAFAILOVIĆ

Čuveni Branko Kockica iskren kao i uvek

Na početku razgovora za Srpski telegraf odmah odgovara na "teško" političko pitanje - kako to se odlučio da podrži listu "Aleksandar Vučić - Zato što volimo Beograd"?

- Pa baš za to što volim Beograd i male Beograđane. Ima ljudi koji se brinu samo za sebe i svoje najbliže, ali ima onih koji uz to imaju potrebu da urade nešto i za zajednicu. Izgleda da spadam u ove druge. Ja svoj pokušaj "politizacije" nisam shvatao kao politiku nego kao društvenokoristan rad. Iskreno sam verovao da mogu da uradim više dobrih stvari za decu ako sam bliži mestu odlučivanja u Gradskoj skupštini nego ako sam samo direktor dečjeg pozorišta.

Dakle, vaš motiv je bio...

- Pozorište Puž je već duže vreme ustanova kulture koju je osnovao grad Beograd, pa je na gradskom budžetu. Ja sam postavljen za direktora. Zato su gradonačelnik Siniša Mali i gradski menadžer Goran Vesić još od početka svojih mandata razgovarali sa mnom više puta u vezi sa tekućim poslovima pozorišta i značajno pomagali. Podržao sam listu "Zato što volim Beograd", verujem da se ni oni nisu začudili što sam ovog puta rado prihvatio da pomognem ja njima.

Foto: e-stock/M. RAFAILOVIĆ

Jedna od najboljih edukativnih emisija za decu

Ko vas je pozvao i da li su bili "teški" pregovori?

- Meni su se desili razgovori. Pozvao me je Goran Vesić. Razgovarao sam i sa predsednikom Vučićem. Razgovor je bio srdačan, a kako i ne bi kad je predsednik kao dete snimao kod mene u "Kockici". Jedva sam ga prepoznao. Onomad sam bio prilično krupniji od njega, a sad je prilično krupniji on.

Foto: Tanjug/D. GOLL

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je kao mali bio kod Kockice u emisiji

Da li biste bili deo izvršne vlasti ako dobijete takvu ponudu?

- Ne bih mogao da prihvatim mesto nekog šefa za nešto, ali ako budem imao mogućnost za ličnu inicijativu, pokušao bih da pojačam saradnju škola i vrtića sa beogradskim pozorištima za decu. Možda bih čak mogao da ispunim svoj davnašnji san da se profesionalci uključe u dramske sekcije po školama.

Da li ste se sreli sa negativnim komentarima nakon odluke da budete na listi SNS?

- Nisam sreo ništa slično. Nema susreta. Mimoilazimo se. Negativne komentare i ne pročitam. Uostalom, ne verujem da su takvi komentari spontane reakcije mojih starih, dobrih drugara iz "Kockice". Nemam nameru da ih komentarišem jer imam utisak da su "teledirigovani".

Kad ste pre četiri decenije osnivali Puž, da li ste Pozorištance zamišljali baš ovako kako je danas?

- Kada smo moja žena rediteljka Caca i ja zamislili naše pozorište za decu, bilo je više sanjarenja nego zamišljanja. Sanjarili smo da će omiljenom liku Branku Kockici svi pomagati. Tako je i bilo. Mnogi su nam pomogli. Pomagali su i gradski oci i gradske mame. Sanjarili smo da ćemo salu za izvođenje predstava dobiti vrlo brzo, ali smo morali da se suočimo sa javom. Puž je puzio čitavih deset godina. Kad smo dobili salu, čekali smo još deset godina da dođemo na gradske jasle, ali dobili smo samo jaslice. Međutim, sad je već nekoliko godina sve bolje i bolje. Puževa kućica stalno raste, a raste i broj predstava. Puž je krenuo ubrzanim korakom, a siguran sam da će uskoro početi i da trči.

Živimo u doba kad je sve na klik, pa koliko je sada teže privući decu u pozorište?

- Sad je i teže ili je i lakše. Teže je zato što na klik dete dobija veliku video ponudu na Jutjubu, ali je Pužu baš zato lakše. Ne treba smetnuti s uma da sam ja snimio preko 250 epizoda serije "Kocka, kocka, kockica", što je u minutaži oko 80 igranih filmova, pa znam sve o snimanju. Zato mi u Pužu imamo tehniku na "klik" i umemo da pravimo zanimljive video-priloge o našim predstavama što nam i te kako pomaže da punimo salu. Mislim da ovo novo "kliktavo" doba Pužu tako lepo pomaže da klikćemo od sreće.

Koliko publika ima uticaj na vaš repertoar?

- Ja sam počeo kao glumac i bez obzira na to što u Pužu radim i kao bravar, i kao stolar, i kao šnajder glavna mi je gluma. Zato se u Pužu glumci i paze i maze. Međutim, kod nas je na snazi slogan - od glumaca je važnija jedino publika. Doskora smo pravili predstave za uzrast nižih razreda osnovne škole. Znači od sedam do 10 godina. Naravno, predstave smo tako koncipirali da su mogla da ih gledaju i deca od pet i šest godina, ali nismo imali predstave baš dizajnirane za predškolce. Poslednjih nekoliko godina pojavio se priliv prave mlađarije, pa smo napravili niz predstava baš za decu iz vrtića. Sad matorci moraju da paze da ne odaberu neku bebeću predstavu, pa da se dosađuju.