ŽIVI ŽIVOT U SVOM RITMU: Stefan Milenković ove 2020. proslavlja 40 godina od prvog nastupa

Foto: e-stock/M. JOŠIDA

Stefan Milenković

Četiri decenije druženja s violinom neće proslaviti posebnim koncertom, već će značajan jubilej provejavati kroz čitavu 2020.

- Ima nekoliko veoma značajnih projekata i planova koji će se sigurno ostvariti i mislim da su idealan način da se na jedan indirektan način obeleži i tih 40 godina - kaže Stefan Milenković na početku razgovora za Srpski telegraf.

* Kakva sada osećanja budi taj prvi nastup?

- Taj prvi koncert je divna uspomena i više osećaj koji uvek nosim u sebi. Pošto je moj život apsolutno posvećen violini i muzici, onda je ne samo uspomena na sam nastup već uspomena na samog sebe. Taj prvi nastup je sastavni deo mene, izrastao sam iz toga i srastao sa violinom.

* Sećate li se života bez violine?

- Ne sećam se života bez violine i muzike, čak bih rekao da sam počeo da slušam i čujem muziku i pre nego što sam se rodio.

* Znate li momenat kad ste postali svesni da će ona biti vaš poziv?

- Ne postoji taj momenat jer sam rastao i srastao sa instrumentom, razumevao ga, razumevao sebe kroz taj instrument... Kako se menjate i razvijate kao osoba tako se razvijate i kao umetnik. Tu i tamo sam pomislio da li je moguće da mogu još više da volim violinu, ali svaki put se iznenadim kako sve to raste i dalje. Sigurno je to jedan od razloga što se i dalje bavim ovim čime se bavim jer je nepresušan izvor samospoznaje, satisfakcije i izazova za mene.

Uživajmo u trenutku Šta biste poželeli za Novu godinu? Ima li umetnik veka i najhumanija osoba još nedosanjanog sna? - Živim u snu gde nastojim da sam potpuno budan, da sam u trenutku. Želim to svima, da uživamo u trenutku i u svakom dahu, da uživamo u ljudima koji su oko nas, da smo zahvalni za ono što već imamo, a onda iz nekog čudovišnog razloga ove druge stvari koje možda nemamo, a voleli bismo da imamo odjednom počnu da se ostvaruju.

* Postoje li trenuci kad muzika ne predstavlja izazov i inspiraciju, već napor ili obavezu?
- Nekad može biti naporno - da, ali moj zadatak je da uvek dam 100 odsto i uvek je to izazov prema samom sebi. I kad je naporno i kad osećam da sam na neki način obavezan da sviram maksimalno dobro, to i dalje sa zadovoljstvom primam jer je to moj životni put.

* A kako je zapravo počela vaša muzička igra?

- Počela je kao i svaka druga, i violina je bila jedna od igračaka. Početo je samo sa klavirom i nakon nedelju-dve bilo je jasno da mi to ne drži dovoljno pažnju. Onda se prešlo na violinu i bilo je evidentno, bar ono što mi kažu roditelji, da mi je bila fascinantna. Kroz igru sam se razvijao i posle učio sve više.

* Odrastali ste i sazrevali tokom putovanja, za vreme rata i raspada Jugoslavije odlazite prvo u Italiju, potom u Ameriku. Šta je za vas dom?

- Kao delimični nomad sam navikao da stvorim dom bilo gde. Moja baza je sada u Americi, u Šampejnu. To je gradić nedaleko od Čikaga, gde je Univerzitet Ilinoja, na kojem predajem, i rekao bih da mi je tu i emotivna baza, gde su mi žena i naši prijatelji.

Foto: ST/N. PANČIĆ

* Šta doživljavate kao domovinu?

- Nemoguće je ne osećati se kao da sam iz Srbije i, svaki put kad se vratim, osećam kao da sam se vratio korenima. Uz to, delimično imam osećaj i Italije jer je moj deda bio Italijan i tamo sam dugo živeo i sad idem često. Na kraju krajeva, kad neko kaže da se oseća kao Amerikanac, više se misli na koncept principa koji vladaju tom zemljom, tako da je i to na neki način deo mene. Ali i dalje bih rekao da smatram Srbiju domovinom.

* Kako danas izgleda američki život i jedan običan dan Stefana Milenkovića?

- Moj život nema rutinski oblik. Nekada je veoma intenzivan, a nekada baš namerno zbog toga miran. Kad nemam obaveze na univerzitetu i ne putujem, volim da uživam u trenucima neaktivnosti, koji su često kratki. Ako sam u Šampejnu, dan najčešće sadrži od četiri do šest sati predavanja, određeni deo dana je vežbanje, a često idemo u sportski centar, gde žena, koja inače radi u biznis-školi pri Univerzitetu Ilinoja, drži časove kao fitnes instruktor, pa im se nekad pridružim ili plivam ili trčim. Na samom putu to je rutina bez rutine. Stalni pokret, novi hotel, novi teatar, druga publika i programi koji se ponekad smenjuju, i to je onda moj menadžment energija i ciljeva.

* A kako vam, kad dođete iz neuporedivo bogatijeg podneblja, gde se u kulturu znatno više ulaže, izgleda kulturna scena Srbije?

- To nije uvek ni tačno da se tamo ulaže mnogo više, samo se ulaže na drugačiji način. Bez obzira na to koliko se ulaže, mi imamo veliku tradiciju i solidnu ponudu. Da li može više? Uvek može više, ali može i manje. S obzirom na veličinu zemlje, mislim da je kulturna scena dosta jaka i raznovrsna. Drago mi je što je tako i zato me uvek inspiriše da sviram kod nas.

* Šta vam najviše nedostaje kad odete, a šta vam najviše smeta kada ste ovde?

- Neke obične stvari, pored tu i tamo neke hrane - pokoji ćevap i burek sa jogurtom, nekada fali, odnosno uživam u tom jednom duhu koji postoji kod nas i kulturi druženja. Ako ste dovoljno dugo u nekoj zemlji, videćete stvari koje vam se možda ne dopadaju. Ono što me uvek malo čudi i na šta se navikavam, to je da bilo gde i dalje može da se puši.

* Već 20 godina se bavite i pedagogijom, pa koja je najvažnija lekcija koju želite da podelite sa studentima?

- Ne radi se samo sa studentom, već i sa ljudskim bićem. Nastojim da moj pristup bude sveobuhvatan i da onda oni, i to je možda najvažnija lekcija, sebe gledaju sveobuhvatno - da ne gledaju samo violinu, samo muziku, samo sebe, samo druge... Bitno je ko smo i kao osobe i bitno je da imamo širok pogled i na svet i muziku. Idealno je kad oni sami počnu da gledaju na sebe, svoj život i na svoj put, da se izgrađuju kao violinisti i kao ljudi.

* Kakva je nova generacija muzičara?

- Nova generacija muzičara je drugačija, u nekim stvarima kreativnija i više ili potpuno prisutna na društvenim mrežama. Ali baza je da budete dobri, odnosno morate biti dobar muzičar, dobar violinista, da biste imali podlogu da idete dalje. Ne slažem se s idejom da je važnije biti poznat, nego dobar u nečemu.

* Kad se nađete u ulozi motivacionog govornika, koji je vaš najbolji savet da se "Živi život u svom ritmu"?

- Upravo to. Neko je rekao da je pravi joga majstor onaj koji obavlja sve dužnosti prema drugima, ali unutra ostaje slobodan i u sebi nezavisan. I mislim da je to suština - da radimo, da se trudimo, da smo predani nečemu, a da nismo rastrzani stalno. Nastojim da ono što jeste i ono što bih hteo, da je isto. Više se fokusiram na proces, da uživam u procesu, nego u samim rezultatima, a onda i ti rezultati dođu na jedan lak i prirodan način.