Naš veliki bol BOMBARDOVANJE 1999.

Foto: ST/Đ. KOJADINOVIĆ

Ivan Mihailović

* U predstavi "Moja ti" jedini ste muškarac. Budući da govori o ljubavi i ženskom udruživanju, da li je komad promenio i vaš pogled na položaj žena?

- Ne jer ne pripadam toj matrici koja bi trebalo da se menja na taj način. Jednostavno sam se od početka posvetio ulozi jer mi je sve bilo jasno, gde se krije to seme diskriminacije i da ga treba uništiti i isušiti zauvek.

* Govorimo o jednom patrijarhalnijem okruženju, ali u kojem su žene možda bile više poštovane...

- Ne bih bio tako uveren da je bilo koje doba bilo bolje. Uvek postoje plus i minus. I ovo naše vreme je lepo i dobro, samim tim što je naše. Nema ništa od života u prošlosti, ali je isto tako besmisleno biti preterano zagledan u budućnost. Treba živeti sada.

Ne znam da li ću se preseliti, ali dolaziću kad god mogu u Štikovo, gde su pravljeni štitovi za Nemanjiće

* Sa Bikovićem u srpsko-ruskoj koprodukciji snimate film o bombardovanju 1999.

- Istini za volju, više sam angažovan iza kamere nego ispred. Jako je uzbudljivo jer se ova bolna tačka naše nove istorije veoma malo obrađivala. Zapravo, na ovakav način nikada i nije bila prikazana.

* Kako se ruska strana zainteresovala za temu? Radi se o njihovoj ulozi?

- Ne znam sasvim kako su se zainteresovali, ali sam zapanjen koliko su temeljni u istraživanju bili. Snima se kod nas 13 dana, a naredne godine je premijera.

Foto: ST/Đ. KOJADINOVIĆ

Ivan Mihailović

* Dok ste snimali na Kopaoniku, jedan krajolik vam je prirastao za srce...

- Selo Štitkovo. Tu su Nemanjići imali radionice u kojima su se pravili štitovi, pa je selo tako i dobilo ime. Pleni prirodom, to je pravo etno-selo jer, zamislite, to nisu replike stare srpske kuće, već su to nečiji domovi i i zgrade koje stoje tu nekoliko vekova. Ne znam baš da li bih, iz mnogo razloga, mogao da se preselim ovamo, ali ću svakako dolaziti kad god mogu. To bih svakome toplo preporučio.