ISTORIČAR SALIH ŠOKIRAO BOSANCE: Kako da budem Bošnjak kad sam Srbin

Foto: pixabay.com

Selimović je objavio šest knjiga i više od 70 naučnih radova. Njegovu posljednju knjigu "Prilozi prošlosti Stare Raške“ stručna javnost ocenila je kao istoriografski biser. Na početku intervjua, sagovornik je za Press.rs odgovorio na pitanje zbog čega je islamizacija tabu tema, o kojoj se vrlo malo govori i u Srbiji i u BiH, pa i u širim relacijama.

– To je tako zato što je većina naših muslimana srpskog porijekla i pravoslavne provenijencije. Znači, Srbi islamske veroispovesti. Ako bi to zvanično bilo prihvaćeno, bio bi uvećan srpski nacionalni korpus, što nije odgovaralo prvo ranijim okupatorima, zatim komunistima, a danas političarima i intelektualcima koji insistiraju na tome da su muslimani u Srbiji poseban narod. Takvo rešenje nije odgovaralo ni stranom faktoru s imperijalnim ambicijama prema srpskim zemljama. Oni su nastojali da rascepkaju srpski nacionalni prostor radi lakšeg otimanja teritorije.

U "Prilozima prošlosti Stare Raške“ istraživali ste islamizaciju. Šta je njen najčešći uzrok?

– Prevladavaju ekonomski razlozi i danak u krvi. Bilo je i čestih slučajeva prelaska u islam zbog skrivanja od krvne osvete. Taj proces se odvijao sporo i individualno, a ređe porodično. Kolektivnih prelazaka skoro da nije bilo.

Kada se islamizacija dogodila?

– Na području Raške masovnija je krajem 17. vijeka, a najvećim delom se desila u 18. veku. U delu Pešterske visoravni i u Vraneškoj kotlini taj huk islamizacije završen je tek u prvoj polovini 19. veka. Precizni popisi iz 15, 16. i u prvoj polovini 17. veka apsolutno jasno govore o sporoj i najviše individualnoj pojavi islamizacije. I ti prvi konvertiti bili su muslimani u prvom ili drugom kolenu. Često su popisivani kao sinovi Abdulaha, odnosno rabovi Božji, kako bi prikrili hrišćansko poreklo očeva. Mada, bilo je i onih koji su popisivani s turskim ili arapskim imenom, a zadržali su očevo srpsko ime. Ogromna većina popisanih uživalaca i posednika baština su hrišćani sa srpskim imenima.

Foto: pixabay.com

Ko je vršio te popise?

– Turske vlasti pod strogom kontrolom kadija. Oni su prevedeni i više, što se istorijske nauke tiče, nema nikakve dileme o verskoj i etničkoj pripadnosti stanovništva Stare Raške. Istina, bilo je i muslimana koji su bili turskog, grčkog, albanskog, bugarskog, ruskog ili mađarskog porekla, koji su, kao turski činovnici, uleme, vojnici i vojne starešine boravili u Raškoj.

Koliki je bio njihov broj u odnosu na broj poislamljenih Srba?

– Zanemarljiv.

Zanimljivo da je islamizovano stanovništvo zadržalo srpski jezik.

– Pored petovekovne vladavine Osmanlija, naši muslimani su ljubomorno i uporno čuvali svoj maternji jezik kojim su govorila i njihova dojučerašnja braća pravoslavci. I oni koji su se uzdigli na najviše državne, vojne i druge položaje u Osmanskoj imperiji uvek su sa svojim sunarodnicima razgovarali i dopisivali se na srpskom jeziku i ćiriličnim pismom, poznatim kao bosančica. turskom dvoru?

– To je nesporna činjenica. Postojalo je i tzv. begovsko pismo u staroj Srbiji i tembelijsko pismo kojim su se otmeniji muslimanski krugovi služili sve do početka 20. veka. Postojao je celi pokret među muslimanskim intelektualcima da udžbenici u školama i druge knjige budu štampane na narodnom jeziku, a ne na turskom i arapskom. Pesnik Mehmed Hevaji Uskufi je 1631. napisao i rečnik srpsko-turskog jezika. Mnogi su zbog toga bili progonjeni od turskih vlasti, a pesnik Ilhamija to je platio i glavom.

Foto: www.profimedia.rs

Šta je ispravno, Raška ili Sandžak?

 – Stara Raška je kolevka srpske srednjovekovne države koju je utemeljio Stefan Nemanja, a međunarodno priznanje obezbedili su joj njegovi sinovi arhiepiskop Sava i kralj Stefan Prvovenčani, početkom 13. vijeka.

 Otkud ime Sandžak?

 – U 19. veku sandžaci su u Turskoj bili samo administrativno-upravna područja. Bilo je 290 sandžaka, raspoređenih u 77 vilajeta ili pokrajina. Nijedan nije zadržao to tursko ime, osim ovog kojem se na taj način želi stvoriti neki individualitet u odnosu na druge krajeve Srbije i Crne Gore.

 U balkanskim ratovima većina muslimana borila se protiv srpske vojske?

 – Zato što su vekovima ubeđivani da je za sve njihove nevolje i težak život kriv srpski narod. Muslimani su smatrali da, boreći se protiv srpske vojske, brane svoja ognjišta. Međutim, srpska vojska se veoma korektno, čak prijateljski, odnosila prema muslimanima posle pobede i ulaska u ovaj kraj.

 Da li je bilo odmazde?

 – Ne. Naprotiv. One koji su hteli da beže u Albaniju ili Tursku srpska vojska je vraćala kući. Nije bilo paljevina, osveta i ubistava. Oprošteno je svima koji su se borili u turskoj vojsci ili u bašibozuku, ukoliko nisu činili zločine nad civilnim stanovništvom. Kralj Petar I Karađorđević u svom proglasu pred početak rata naglasio je: "Moja će vojska u Srbiji pored hrišćana zateći i Srbe muslimane, koji su nam isto tako dragi, a s njima i Arbanase, hrišćane i muslimane, s kojima naš narod živi zajedno već 1.300 godina, obično deleći s njima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo i jednakost u svemu sa Srbima“.

 Vi često navodite primjer sela Borovići, kod Sjenice.

 – Meštani Borovića su se digli i krenuli za Tursku. Srbi iz susednog sela, sa starešinom Vojom Popovićem Bobovićem na čelu, stigli su i zaustavili te muslimane. Taj Popović je stao ispred njih i moleći ih da ostanu rekao: "Braćo, kuda ćete? Srbija je vaša otadžbina, a ne Turska. Kralj vam garantuje slobodu, veru i imanja. I ja lično i svi mi, vaše komšije, isto to vam garantujemo“. I muslimani iz Borovića nisu nikada nigde otišli, osim u novije vreme, kao što su i mladi iz drugih sela morali da idu u urbane sredine radi zaposlenja i školovanja.

 U knjizi pišete o istaknutim muslimanima koji su se deklarisali kao Srbi.

 – Pored represije, prvo turske, a zatim austrougarske vlasti, brojni muslimanski intelektualci dičili su se srpskim poreklom i uporno su se izjašnjavali kao Srbi islamske veroispovesti. Pisali su pesme srpstvu, kao i pripovetke i romane po kojima su apsolutno pripadali srpskom etnosu i srpskoj književnosti. Karakterističan je primer Omer-bega Sulejmanpašića Despotovića. Austrougarske vlasti mu nisu mogle ništa drugo, već su ga proglasile ludim. Kada je izbio Prvi svetski rat, te iste vlasti uhapsile su svih 139 učenika muslimana u mostarskoj gimnaziji. Samo su puštani oni koji su se izjasnili da su Hrvati, ali velika većina se izjasnila da su Srbi.

 Muslimana je bilo i u "Mladoj Bosni“.

 – Učenik Ibrahim B. Alajbegović na sarajevskom veleizdajničkom procesu islednicima je u lice rekao: "Uskoro će doći ‘Beli orlovi’. Mi ih željno iščekujemo“. Taj učenik je ubijen u zatvoru i nije dočekao tako željenu slobodu.