"VODIO SAM NAROD U NAJVEĆU POBEDU": Božićni razgovor sa jednim od najuticajnijih episkopa unutar SPC

Foto: Tanjug/R. PRELIĆ

Atanasije Rakita

U intervjuu za Srpski telegraf vladika Atanasije poručuje da ogromnu zahvalnost duguje medicinskom osoblju u KBC "Dr Dragiša Mišović", koje se brinulo o njemu.

- Napravio sam spisak svih koji su prolazili kroz moju sobu, i danas se molim za njih i njihovo zdravlje. Dokazali su da su pravi pravi stručnjaci, a najbolji pokazatelj je to da su videvši kako mene leče, i ostali episkopi, kao što je mitropolit Hrizostom, pa i episkop David, došli da se leče baš u tu bolnicu. Uz mene su bili i neki  lekari sa VMA, kao što je general Dragan Dinčić. Ono što takođe želim da istaknem je to da virus zaista postoji i da treba slušati savete lekara. Ali, na kraju bih izdvojio tri ključne stvari u borbi protiv ovog zla: lični-duhovni angažman, sadejstvovanje sa lekarima, odnosno zajednička sinergija, i zajednička molitva Gospodu. To me je izlečilo i omogućilo da danas stojim ovde živ i zdrav.

Foto: Tanjug/D. VOJINOVIĆ

SPC je u proteklom periodu pretrpela teške gubitke. Otišli su, između ostalih, patrijarh Irinej i mitropolit Amfilohije?

- Ako govorimo o značaju te dve ličnosti, složio bih se sa Matijom Bećkovićem, koji je rekao da su to dva stuba SPC, kako prema funkciji koju su obavljali, tako i prema tome kakve su to ličnosti bile. Slobodno mogu da kažem da su to bila, a i danas su, dva velikana. Ako bih pričao o svom ličnom doživljaju, onda bih istakao da mi je njihov odlazak veoma teško pao, sa velikim bolom sam preživeo sve to. Ja sam sa obojicom bio veoma blizak. Posle smrti patrijarha Pavla, nisam imao bližeg duhovnika od mitropolita Amfilohija. Zajedno smo učestvovali u borbi protiv otimanja svetinja i to je nešto što me posebno za njega vezuje. Naravno, ima tu još stvari koje bih pomenuo, a to je svakako i podrška koju sam od mitropolita Amfilohija dobijao i u svojim ličnim borbama koje sam vodio na ovim prostorima. Uvek je umeo da me posavetuje. Mitropolit je ispunio svoju misiju, zaokružio je sve za šta se borio i nakon toga mirno otišao u carstvo nebesko. Njegovo delo, rekao bih, predstavlja celu jednu epohu, koja će se u budućim godinama, sigurno, pominjati.  Što se tiče patrijarha Irineja, on je takođe bio poseban. Moglo bi se reći da sam bio u redu ljudi koji su mu bili veoma bliski, možda ne najbliži, ali sam sigurno bio jedan od bližih. Prizren nas je najviše spajao. Prizren je za mene, kao i za njega  zaista posebno mesto. Ako me pitate za Crkvu, mogu da kažem da je Crkva jaka, uvek je uspevala sačuvati svoju snagu, duhovnu pre svega. I kroz istoriju i danas. Takva je priroda Crkve jer je ona bogočovečanski organizam.

Foto: Tanjug

Da li ste bili u kontaktu sa patrijarhom dok je ležao u bolnici? Postoji li nešto što ste želeli da mu kažete, a niste stigli?
- Nisam se čuo sa njim, jer nisam hteo da ga ometam. Smatrao sam da mu je odmor najpotrebniji. A da je ostalo nedorečenih stvari, svakako jeste. Ali srešćemo se jednog dana opet i onda ćemo se lepo ispričati, onako kako mi umemo. Jer, znali smo mi često da se čujemo i pričamo o svemu. I veoma mi je to značilo, a mislim da je i njemu. Nisam od njega nikada ništa tražio i on je to znao, bio sam njegov sagovornik bez interesa. Trudio sam se da u odnosu sa njim uvek budem realista. I već sam jednom prilikom rekao, ali evo i sada, jedna od najvećih vrlina patrijarha bila je ta njegova otpornost prema ljudima koji su se trudili da ga zatrpaju pogrešnim viđenjima.

Vaša eparhija je delom na teritoriji Crne Gore. Protekla godina je bila veoma burna u toj državi. Kako ste sve to doživeli?

- Za mene je posebna čast bila što sam svoj narod predvodio u tom vremenu. Mileševska eparhija je zaista jedinstvena, prostire se na tri države, i ja kao episkop, zaista sam ponosan na činjenicu da smo svi mi kao jedan organizam uspeli u istorijskoj borbi. Litije su za mene zaista bile poseban događaj, kako duhovni tako i kulturni, naučni, pa i sportski. Njihova posebnost ogledala se i u tome što su u njima učestvovali svi, i visoki predstavnici,  književnici, doktori, pa i čuvari reda. Mnogi od njih su se usprotivili režimskom naređenju i stali na našu stranu.Tu se oživljavala istorija, ali i stvarala. Pokazali smo kako jedan narod, bez krvoprolića, na miran način, uspeva da odbrani svetinje i preuzme vlast. To je retkost, naročito za naš kraj.  Veoma je zanimljiva i činjenica da je u litijama bilo i naroda drugih vera. Sve to ovaj događaj zaista čini epohalnim.

Bili ste u kontaktu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Kakav je vaš odnos sa njim i kako ga doživljava SPC?
- Mileševska eparhija, naravno i ja, imamo odlične odnose sa predsednikom Vučićem i Vladom Srbije, ali isto tako i sa sadašnjom Vladom Crne Gore. Posebno sam bio obradovan kada sam letos na Jabuci sreo jednog mladog čoveka, kada je dolazila litija iz Beograda, a taj čovek je bio Danilo Vučić. Sin našeg predsednika. Niko ga nije terao niti prisiljavao, sam je došao, po svojoj savesti, zna zašto je došao. Istina, mi od predsednika nismo dobili neku materijalnu podršku, ali jesmo etičku, i to je veoma značajno. Ovim putem bih pozvao predsednika da 27. januara, kada slavimo Svetog Savu, dođe i poseti naš manastir, na Vračaru je često, neka sada svrati i do nas. Sveti Sava je pošao baš iz Mileševe, njegove isceliteljske moći posebno se vezuju za ovaj kraj.

Koja je vaša božićna poruka vernicima?
- Ovaj period je veoma težak za čovečanstvo. Zlo koje nas je zadesilo zaista je veliko. Pred nama je najradosniji hrišćanski praznik, Božić. U Boziću praznujemo susret Boga i čoveka. Paradoksalno, epidemija korone može nam pomoći da ovaj susret sa Bogom potpunije doživimo. Bili smo sve to sveli na spoljašnji običaj, trpezu, pesmu... Zato je moja poruka vernicima da sada pronađu duhovno u sebi, da se za ovaj predstojeći Božić prvenstveno pronađu sa bogom u sebi, a onda i sa svojima bližnjima. Tek tada će živeti i osetiti život na pravi način. Jer tema ovog praznika i jeste život, kako je i sam Hristos rekao: ,,Ja hoću da imaju život i hoću da ga imaju u izobilju". Ja bih pozvao sve one koji Božić slave da ne zaborave da je Bog glavni subjekat i da ponovo uspostavimo taj  jevanđeoski koncept života.  Da bude manje mržnje i zavisti i da jedni drugima pomognemo u nevolji, kako je i rekao patrijarh Pavle, da obnovimo čovečnost u sebi. Mir Božji i Hristos se rodi!

Foto: Tanjug/R. PRELIĆ

Mileševa obeležava 800 godina

Obeležava se 800 godina manastira Mileševa. 
- To je za nas poseban događaj. Veoma važan za našu eparhiju i za celu Crkvu. Manastir traje toliko dugo zahvaljući istrajnosti onog monaštva koje se u njemu podvižavalo, kao i čvrstoj veri naroda ovog kraja. U naše vreme posebno značajnu ulogu ima sestrinstvo manastira Mileševe koje revnuje u svojim monaškim vrlinama. Nadam se da ćemo, i pored epidemije korone, uspeti da 800. godišnjicu Mileševe dostojanstveno proslavimo. Molimo se Bogu i Svetom Savi i Svetom Kralju Vladislavu da nam pomognu.

Foto: www.profimedia.rs

Često sam se pitao da li patrijarh Pavle ikad spava

Bili ste vikarni episkop patrijarha Pavla. Postoji li nešto što niste do sada iznosili u javnosti o njegovom životu?
- Sećanja na njega su za mene najradosnija. Ono što bih istakao, a što do sada možda nisam pominjao, jeste to da on kad daje nekom epitimiju, duhovni lek, on zajedno sa njim istrajava u tome. Ja sam iz svih njegovih epitimija dosta toga naučio, bilo je tu i zapretnih epitimija, koje su za mene bila velika škola i hvala mu na tome.Posebne su za mene bile i naše zajedničke molitve. Eh, kad bih se toga prisećao... Pitao sam se da li je ikada spavao. Moja kelija (soba) bila je sprat iznad njegove, i najmilije bi mi bilo kad uveče, u gluvo doba noći čujem kako se kreće ili kako se ranom zorom priprema za liturgiju. Zvuk njegovih koraka, kada bi išao ka kapeli Sv. Simeona, za mene je bila posebna radost, razgovor posebne vrste. A najveća privilegija bi mi bila, da posle liturgije vernicima, najpre kao jeromonah, a kasnije kao njegov vikar, delim naforu.