MOŽDA BI SLOBA BOLJE PROŠAO DA JE ON OSTAO ŽIV! Evo koga je Milošević posećivao u bolnici pred samu smrt

Foto: youtube.com/printscreen

Slobodan Milošević

- Branko je voleo mladog Slobodana, a u njegov kabinet došao je na molbu Brankovog kuma Draže Markovića. Sloba se zabavljao sa Mirom, a ona je bila vanbračna kćerka Dražinog rođenog brata Mome - počinje priču Nebojša Bogunović. 

- Slobodan nije imao dve godine radnog staža koji se tražio prema sistematizaciji kako bi mogao da radi u kabinetu gradonačelnika. Ipak, Draža je pritiskao Branka, a ovaj hoće da mu učini jer mu je, em kum, em je šef Srbije. Nalazimo rešenje da Slobodanu priznamo kao radni staž rad u Savezu komunista jer je bio sekretar partijske organizacije na Pravnom fakultetu, a potom i član Univerzitetskog komiteta. Nije baš bilo po zakonu ali da vidimo tu inspekciju koja će da nam zameri što cenimo partijski staž kao radni - šalio se Branko kasnije.

- Slobodan je bio savetnik za privredu. Došao je sa fakulteta, ništa o privredi nije znao. ali je želeo da se dokaže i učio je zaista brzo. Tada nije bilo drugih izvršnih organa kao sada, pa je kabinet gradonačelnika sve koordinisao. On dolazi u kabinet u trenutku kada na Branka kreću javni napadi iz porodice Stambolić koja je bila ljubomorna na popularnost gradonačelnika pa je odmah mogao da nauči šta je politika. Tada sam upoznao Miru koja je skoro svaki dan popodne dolazila u Skupštinu grada kako bi ručala sa Slobodanom. Skupštinski klub bio je veoma prestižan, a za Miru čiji je muž bio savetnik prvog čoveka Beograda bilo je pitanje časti da ruča baš tu. Morala je da dolazi da bi ga videla jer smo sa Brankom ostajali skoro svaki dan do deset – jedanaest uveče. Pešić je dolazio na posao oko devet ali je radio po čitav dan. Bili smo u kancelariji i subotom, jedino nam je nedelja bila slobodna  jer je on tada išao u zemunski bioskop sa ženom - počeo je priču moj 88-godišnji Nebojša:

Foto: www.profimedia.rs

Slobodan Milošević, Alija Izetbegović i Franjo Tuđman

- Slobodan je bio odan i vredan ali sam ga prvi put video uplašenog za vreme studentskih demonstracija 1968. godine. Bile su to prve velike demonstracije u socijalizmu i niko nije znao, pa ni Tito, kako da reaguje. Branko nije verovao zvaničnim izveštajima, pa je hteo da ima informacije iz prve ruke. Pozove Slobodana i mene i kaže nam da idemo u Studentski grad i da mu javimo šta se zaista dešava. Slobodan je bio član Univerzitetskog komiteta i počne da ga moli da on ne ide jer ga svi poznaju i bar pola komiteta sada protestuje. Baš se bio uplašio jer su počeli sukobi, bilo je tuča, pa bacanja kamenica. Razumem ga jer je bio mlad, naučen da je partija sve i da se njen pogled na svet ne osporava i sada odjednom mnogi njegovi poznanici kažu da to nije tako. Branko je bio iskusan, zemunski mangup, prošao je rat i odmah je shvatio da mu tako uplašen neće biti od koristi. Kaže meni da idem ja sa njegovim kumom, Pajicom Zekovićem, koji je bio načelnik gradske inspekcije. Zaustavi me na vratima i kaže da slučajno ne idem službenim kolima. Grad je tada imao skupa kola, neke pežoe. Kaže mi, razlupaće nam kola, pa uzmite neka stara. I stiže Pajica u nekom starom folksvagenu koji je uzeo od nekih njihovih drugova sa kartanja - priča Nebojša Bogunović.

- Milošević se nije snašao tokom studentskih demonstracija, ali se odmah videlo da razume politiku - počinje priču o Miloševićevoj političkoj karijeri sagovornik.

- Slobodan je bio veoma socijalan i znao je da uspostavi odnose sa ljudima. Bili smo zajedno na mnogim partijskim i državnim sastancima i verujte mi da je meni, koji sam bio iskusniji od njega, bilo veoma teško da razumem zašto se neko javio za reč, šta želi da kažu jer se tada govorilo manje direktno nego danas. Sloba je sve to hvatao u letu, kako bi danas rekli. Sedeli smo često posle sastanaka i on mi je objašnjavao zašto se neko prvi javio za reč, ko je hteo da usmeri diskusiju, zašto se neko javio posle predstavnika suprotne struje ili zašto neki ljudi sede zajedno, a neki odvojeno. Bila je to jedna partija ali je bilo mnogo različitih politika. Nije voleo da čita zbog čega ga je Mira kasnije u Dugi, u kolumnama, nekorektno prozivala, ali ga je politika interesovala. U to vreme u gradu je radio Špira Galović koji je kasnije bio sekretar Centralnog komiteta. Fin, tih, miran, nije se busao, voleo je da čita i kada dođe kod nas u kabinet donosio je Slobodanu knjige i teoretske časopise. Sloba mu je uvek govorio – ma mani me Špiro, ne interesuje me. Knjiga ga nije interesovala, ali je političke referate vrlo pažljivo čitao. Branko je bio član Centralnog komiteta i slali su mu referate koji su imali desetine strana i njih je Sloba čitao od korice do korice, podvlačio, izvlačio zaključke. Posle bi sve objasnio Branku u par minuta.

Kada se Sloba vratio iz vojske koju je služio u Zadru, formirali smo Odeljenje za informatiku jer su počeli da se pojavljuju kompjuteri. To je preteča današnjeg Infostana. Odeljenje je sa Slobodanom kao načelnikom imalo pet ljudi. Ostao je par meseci i postao direktor Tehnogasa.

Branko Pešić je umro 1986. godine, a u bolnici su ga posećivali Slobodan Milošević i Ivan Stambolić, tada prvi ljudi Srbije. Nije doživeo Osmu sednicu i raspad zemlje. Na moje pitanje da li bi Pešić podržavao Miloševića devedesetih godina, Bogunović nije imao odgovor

- Ne znam. Branko je voleo Slobu koji mu se uvek kasnije našao, pa i u bolnici. Branko je bio komunista ali čovek veoma širokog pogleda na svet, pa bi ga rat i raspad zemlje pogodili. Možda bi Sloba bolje prošao da je Branko ostao živ da ga posavetuje. Ko zna - odgovara moj sagovornik.