NAJTUŽNIJA PENZIONERSKA PRIČA U SRBIJI: Bori se protiv teške bolesti i izdržava decu sa 6.000 dinara!

Foto: e-stock/J. Jovanović

Preživljavaju pakao: Saša i Čeda Slepčević

Sve to, naravno, ne bi bilo moguće da nije pomoći hrabrih Sašinih roditelja Čede (69) i Vere (70), ali je veliko pitanje dokad će ovi stari i bolesni ljudi moći da brinu o sinu i unucima. Nažalost, Saša ne može da dobije veću penziju jer ima samo četiri godine i devet dana staža. Da ima bar pet godina, situacija bi bila drugačija.

Njegove namučene oči uprte su u ljude dobre volje, jedine koji bi mogli bar malo da olakšaju muke ove nesrećne porodice. Ali, krenimo redom.

Nemoguća misija

Saša je gluvonem, ima epilepsiju i šećer. Na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu specijalista neuropsihijatrije dr Vlada Radivojević je još 2010. godine zaključio da nije sposoban za rad i da su mu neophodni stalna tuđa nega, pomoć i nadzor.

Ovaj hrabri čovek celog života se stoički nosio sa zdravstvenim nevoljama koje su se iz godine u godinu progresivno uvećavale. O sinovima Marku (sada je treća godina srednje škole) i Nemanji (sedmi razred osnovne škole) brinuo je kako je znao i umeo. U tome sebe nije štedeo. Uvek je više pazio na njih nego na svoje zdravlje.

Foto: Republika

Saša iz mlađih dana

Supruga Snežana je takođe gluvonema, povremeno radi po tuđim kućama pokušavajući da namakne neki dinar, da imaju bar za najosnovnije. Ipak, bez Sašinih roditelja to bi bila nemoguća misija.

Dodatak Penzioner za ovu tužnu priču saznao je kada je Sašin otac Čeda poslao pismo u redakciju Srpskog telegrafa. Ovaj pošteni čovek nije tražio ništa osim da ga posavetuju da li postoji neka zakonska mogućnost da se njegovom sinu poveća invalidska penzija. On i supruga imaju i drugog sina, koji, srećom, nema zdravstvenih problema.

Na svaka dva meseca Saši kupuju lekove koji mu omogućavaju da kako-tako funkcioniše. Ne znaju, međutim, koliko će još izdržati. Nažalost, izdaju ih i snaga i zdravlje.

Foto: e-stock/J. Jovanović

Deca za primer: Marko i Nemanja

- Teška je borba, preteška. Supruga ima 70 godina, operisana je od najteže bolesti, ja imam 69 i ne možemo više da radimo. Materijalna situacija nam je najveći problem. Kada su Saši kao bebi dali dijagnozu da je gluvonem, sve je krenulo nizbrdo. Počeli su epileptični napadi, kasnije je dobio dijabetes. Ceo svet nam se okrenuo naopako. Ali nismo se predali, radili smo po smenama jer nije imao ko da ga čuva. Najteže je roditelju kad mu je dete nemoćno. Saši ne pomaže ni slušni aparat - priča nam jedva zadržavajući suze Čeda Slepčević.

Humanost na delu

Saša sa porodicom živi u socijalnom stanu u Zemun Polju. Mesečni troškovi iznose tačno koliko i njegova penzija. Deca Marko i Nemanja pravi su junaci. Dobri, pristojni, odlični đaci. Mole da ne pišemo da traže pomoć. To je želja koju im nećemo ispuniti. Penzioner umesto njih, ponosnih i u svojoj nemaštini, moli sve ljude koji mogu da se jave i pomognu. Zaslužili su zbog svih muka kroz koje prolaze.

- Velike su to muke, sve to utiče na naše živote. Mi kao roditelji želimo samo da naš sin nekako bude bar minimalno obezbeđen kada mi više ne budemo mogli ni ovo malo što sad možemo - govori Čeda Slepčević.

Zakonski propisi su, nažalost, takvi kakvi su. Ali postoji i jedan drugi zakon - zakon humanosti. Valjda ga svi zajedno ovog puta nećemo prekršiti. Saši je za nekoliko dana rođendan, možda ga obraduje neka dobra vest.