HOĆE DA UVEDU SRPSKI JEZIK NA SVE FAKULTETE: Studenti ne znaju ni maternji, a predaju posle strane jezike

Foto: Tanjug

Predsednik Odbora Sreto Tanasić skreće pažnju da naši visokoobrazovani ljudi nemaju dovoljno znanja iz srpskog jezika i o njemu, a treba da tokom celog radnog veka obavljaju poslove na tome jeziku. 

- Kada odu iz srednje škole, u kojoj srpski jezik nije dovoljno zastupljen, oni se više ne susreću sa učenjem srpskog jezika i o srpskom jeziku. Zato vrlo loše pišu dokumente iz domena svoga poslovanja i ne znaju da je u Srbiji službeno pismo ćirilica - rekao je Tanasić Tanjugu. 

On dalje primećuje da se "svi trudimo na besprekorno vladamo engleskim jezikom, kao da ćemo prevoditi za engleski dvor, voditi moćne svetske kompanije, a niko se ne pita zašto je potrebno poznavati i srpski standardni jezik i njime se služiti u svim vidovima javnog života".

Sa njim se slaže i šef Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu prof. dr Veljko Brborić koji, govoreći o statusu srpskog jezika u sistemu školstva, konstatovao da je uvođenjem novih predmeta i skraćenjem radne nedelje, jezik dosta stradao i da danas u tom pogledu mi zaostajemo u odnosu na druga razvijenija kulturna društva. 

Jezička znanja svršenih osnovaca i srednjoškolaca često su na prilično lošem nivou, a onda dolaze na fakultete gde je obavezno da uče jedan ili dva strana jezika, ali ne i svoj maternji, primećuje šef Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu prof. dr Veljko Brborić.

Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić

Kada odu iz srednje škole, u kojoj srpski jezik nije dovoljno zastupljen, oni se više ne susreću sa učenjem srpskog jezika i o srpskom jeziku

On je primetio da u zemljama koje drže do svog nacionalnog jezika, poput Francuske, Turske ili Rusije, nastavni program u školama predviđa po 10 časova nedeljno, dok se u Srbiji od prvog do petog razreda osnovne škole maternji jezik izučava pet časova nedeljno, a u šestom, sedmom i osmom po četiri časa nedeljno.

U gimnazijama opšteg tipa srpski jezik se izučava četiri časa nedeljno, nešto je bolja situacija u gimnazijama društveno-jezičkog smera i nešto lošija u gimnazijama prirodno-matematičkog smera, dok u četorogodišnjiim stručnim školama imamo tri časa sedmično.

Ako se uzme u obzir da srpski jezik pokriva nastavu gramatike, jezika, književnosti i nastavu kulture izražavanja, tri ili četiri časa sedmično, prema rečima Brborića, nije dovoljno što se odrazilo na ukupnu kompetenciju svršenih osnovaca i srednjoškolaca i često su njihova jezička znanja na prilično lošem nivou. 

On kaže da bi bilo idealno povećati broj časova, ali to bi značilo smenjenje časova iz nekih drugih predmeta, pa predlaže kao početno rešenje zbornih predmeta koji bi mogli imati primamljive nazive kao šo su jezik i komunikacija, jezička kultura. . . 

Kada je reč o statusu srpskog jezika na visokoškolskim ustanovama Brborić ukazuje da budući profesori nekog stranog jezika, studiraju taj jezik, a nemaju nijedan čas srpskog jezika, a češto dođu sa prethodnim lošim znanjem srpskog jezika iz srednje škole.